Монодрама “Светозар Т’рећи“ НАС Театра из Горњег Милановца, која је изведена на сцени Градског позоришта у Фочи, на комичан начин преноси важне животне поруке, а најважнија је да морамо сачувати своју душу, рекао је Радио Фочи након представе глумац Иван Перковић.
Ова вишеструко награђивана комедија о српском сељаку у позним годинама, који је доживио клиничку смрт и имао прилику да чује колико својим најближим уистину недостаје, односно не недостаје, насмијала је фочанску публику и натјерала је да се замисли о непролазним вриједностима и суштини живљења.
Перковић каже да је Светозар, којег он тумачи, имао прилику да чује и види оно што не би требало да чује и види.
„Како њега виде и коментаришу његови синови и жена, на који начин желе да га сахране, што га највише и боли, јер је он замислио своју сахрану другачије, а они хоће да то све исфушере. Ми нешто мислимо како људи имају неко виђење нас, а уствари ми не знамо како, ми само имамо своје виђење себе у другима“, каже Перковић.
Он додаје да највећа комедија настаје када се Светозар пробуди и врати се у живот, а укућани и родбина још више се уплаше него када су мислили да је умро.
Перковић констатује да нас све чека два метра са метар и да нам Светозар у овом брзом времену живљења поручује да морамо водити рачуна да не оцрнимо своју душу и да научимо раздвајати важно од неважног.
„Јер је душа оно једино што остаје послије нас и једино што се рачуна“, истиче Перковић.
Представа исмијава и осуђује дволичност у људима, а настала је према тексту „Кад умрех ономад“ Љиљане Браловић и у режији Михаила Костадинова.
Перковић наводи да данашњи начин живљења води ка индивидуализму, од којег долази и отуђење међу људима, али да је у природи човјека да не буде сам, па вјерује да ће се све то вратити и да људи то полако схватају.
„Можда смо у корони схватили колико је човјеку потребно друштво и слобода. Мени ништа теже није пало него тај затворени викенд, не можеш да видиш људе, да се крећеш“.
Додатна вриједност представе је језик на којем је испричана, јер Светозар говори ијекавицу са доста архаизама.
„Доста старијих људи у Шумадији је говорило раније ијекавицу и то се временом некако губило. Чак и мој деда је говорио ијекавицу, и моја бака и дан данас говори, али зато моја мајке не говори. Генерацијски је то нестајало и то је још једна дргоценост овог текста, јер на неки начин настоји да очува то и у Србији, многе ствари лепше звуче када се говоре ијекавицом“, рекао је Перковић.
