Фочански ултрамаратонац Радан Малиш почео је да трчи у 53. години, на наговор сина Влада, и од тада је, за протекле четири године, постао редовни учесник дугопругашких трка у БиХ, највише захваљујући планинској снази коју као рођени Зеленгорац носи у себи.
Спортом се активно никада није бавио, изузев што је рекреативно играо одбојку, али су му од малих ногу у крви планинарење и кошевина па не чуди да је на пробном тренингу са сином истрчао осам километара, а да је за кратко вријеме догурао до ултрамаратона од 72 километра.
„Из прве сам истрчао осам километара и тада сам схватио да ја могу трчати, и заинтересовало ме је да видим колико могу. Тако сам временом повећавао дужину и увидио да могу дуго да трчим неким устаљеним темпом пет до шест минута по километру“, прича Радан.
Полумаратони и маратони у Београду, Бањалуци, Сарајеву, ултра трке „Бјелашница“, „Јахорина“, „Скакавац“, вертикале у Невесињу и Требињу, неке су од захтјевних стаза које је, не само једанпут, овај педесетседмогодишњи атлетичар успјешно савладао.
За себе каже да је тркач почетник под старе дане, а да му је трчање из провобитног хобија прерасло у велику љубав и начин живота.
На Градском стадиону у Фочи, или на некој стази у природи, сваког је другог дана, у свако годишње доба, па и зими, без обзира да ли је снијег или киша. И када га пљусак ухвати током тренинга не одустаје док не истрчи колико ја тог дана зацртао. А то је, прича он, ријетко када испод 25 кругова.
„Трчим најмање десет километара, 25 кругова па надаље, а ријетко кад зими буде 20 кругова. На стадиону сам највише истрчао 78 кругова, то је око 33 километра, прошле године када сам се припремао за Бањалучки маратон, а скоро сам пред Београдски маратон трчао 70 кругова“, додаје Радан.
Зеленгора је његова колијевка која га је одњихала и задојила снагом, чврстом вољом и љубављу према природи, па је планинар откако зна за себе.
„Када је моја покојна бака Мара тјерала стоку на планину у катун, мене су као бебу горе однијели и прије сам запамтио врхове Зеленгоре- Орловац, Клековац, Орловачу, него лик оца и мајке“, каже он.
Са баком Маром проводио је љета у катуну на Зеленгори. Када је имао три и по године, присјећа се, бака га је једанпут наружила за дјечији несташлук, па се он наљутио и без њеног знања вратио пјешице сам кроз шуму у седам километара удаљено село код мајке.
„Побјегао сам са катуна, мајка ме пита- откуд ти, Радане? А горе у катуну су се дигли сви, траже ме, гдје је дијете, а ја побјегао јер сам се наљутио на бабу“, присјећа се несташлука и првог самосталног планинарења.
Додаје да се брзо помирио са баком, коју је много волио и која је једна од главних „криваца“ што му је планинарење у крви.
Када год се са пријатељима из Планинарског друштва „Зеленгора“, међу којима је неизоставан један од најискуснијих фочанских планинара, неуморни Зоран Вукадиновић, запути ка врховима који окружују Фочу, никада не препјешаче мање од 20 километара.
Да није одабрао трчање, прича Радан, почео би се такмичити у кошевини, јер је, како истиче, растао косећи.
„Са седам година сам почео косити, а са 14 сам косио све у мах са покојним оцем и стричевима. Мислим да сам добар косац и опробаћу се на такмичењу на Гвозну код Калиновика, све се каним него не могу да нађем времена, јер је и код мене кошевина у исто вријеме“, каже Радан.
Он напомиње да су у кошевини једнако важни техника, снага и добро откована и наоштрена коса.
„Ја имам спортско срце и мој пулс је од 40 до 45, а то је све захваљујући кошевини. Нисам ја никад био активан спортиста, мене је кошевина развила, а и планинарење“, поносан је на своје горштачке гене.
Спремајући се за један од маратона, ове године је на Дан побједе, 9. маја- признаје случајно на тај дан, јер је нерадни, истрчао 56 километара до свог села Врбница и назад, са одмором у родној кући.
„Горе ми је мајка, одморио сам се два и по сата и вратио се назад, укупно 56 километара за седам сати и 13 минута. До горе је 33 километра, која сам истрчао за 3 сата и 58 минута, а у повратку сам скратио преко Закмура, тим правцем је 23 километра“, каже Радан.
Физичка активност је, поручује „тркач под старе дане“, најбитнија, па било да је то трчање, одбојка, планинарење или неки други спорт.
Захваљујући трчању, истиче, увијек је добре воље и доброг расположења.
„Психички и физички човјек се много боље осјећа, ништа ти није тешко, зато што си у кондицији. Поготово психички, колико си отпорнији, колико ти лакше падају све ствари када си у кондицији, све лакше подносиш, физички си јачи. Можеш мислити каква је психа потребна да направиш 78 кругова на стадиону, људи ми говоре да сам луд, а ја кажем, па нека сам, баш ме брига“, кроз смијех додаје Радан.
Борба са километрима често је и борба са самим собом и границама издржљивости.
„Сада на Београдском маратону, на 26, 27. километру баш сам имао кризу, па тамо до 32, 33. једва, па онда једва чекам окретну станицу да узмем банану, ту има и слатко и слано, вода, сок, док ме криза није пустила на 33. километру и онда сљедећих десетак километара није било проблема. Е то је психа, без обзира што ноге више не могу, нешто те гура- могу, хоћу“, прича фочански ултрамаратонац.
Истиче да му много прија осјећај умора након тренинга или трке.
„Када кући увече дођем уморан и знојав, истуширам се и осјетим онај пријатни умор- супер се осјећаш. Или са трке дођеш физички сломљен, послије пар трка сам једва на ногама стајао дан два, али све је то пријатно, не само да не утиче негативно, него обрнуто, тај умор те некако подигне“, описује Радан своју зависност од трчања.
Захваљујући трчању и обавезе на послу много му лакше падају, а зна се десити да по цијели радни дан, као главни монтер фочанског Емтела, проведе на стубовима.
На такмичењима увијек наступа са сином, који је дугопругаш постао прије њега, још док је студирао Електротехнчки факултет у Источном Сарајеву.
„Све трке Владе и ја трчимо заједно, он полумаратон, а ја маратон. Само прошле године нисмо трчали двије трке- ја нисам трчао његову од пет, а он није мој ултрамаратон од 70, а све остале заједно. Вертикале у Требињу и Невесињу, такође, заједно трчимо, у Требињу пет, а у Невесињу три километра, с тим што је у Невесињу теже истрчати на Вележ, него на Леотар, већа је узбрдица“, наводи Радан.
Овогодишњу вертикал „Трку у камену“ у Требињу Малиши су трчали породично, па су се Радану и сину Владу придружиле супруга Радмила и ћерка Марија.
Резултат му је, прича, потпуно у другом плану, мада признаје да га такмичарски дух увијек вуче да оствари што боље вријеме, а за сада се једном пео на побједничко постоље- у Требињу гдје је трећи прошао кроз циљ у категорији плус 50.
Пркосећи годинама, овај скромни и тихи горштак, који је на разговор пристао тек након упорног новинарског инсистирања, трчи за своју душу и поручује да ће трчати док год буде могао.
„Па нека то буде и са 80 година, само да ми не попусти оријентација у природи, па да не залутам на трци“, додаје у шали.
РАТНИ ВОЈНИ ИНВАЛИД И СИН ПОГИНУЛОГ БОРЦА
Радан Малиш родио се уочи Митровдана, 11. новембра 1966. у селу Врбница на обронцима Зеленгоре. Када му је било седам година његова породица је одселила за Илиџу, гдје је живио до 1996. године, када су Срби након Дејтонског споразума морали да напусте то сарајевско предграђе.
Отац Владе, илиџански борац, погинуо је у августу 1992. године, а Радан је, такође као српски борац, рањен у руку 1993. године на сарајевском ратишту.
Исте године родио му се син, који је добио име по покојном ђеду. Након вишегодишњег живота по колективним избјегличким центрима у Фочи, Радан Малиш и његова супруга Радмила, са сином Владом и ћерком Маријом, која је такође спортисткиња и некада је играла за Одбојкашки клуб “Маглић”, скрасили су се у фочанском насељу Самоборска.
