Насловна фотографија: Кућа Глођајића
Други дио приче о Српској Вароши у Фочи, дијелу града у којем су у вријеме турске владавине живјели православни Срби, с обзиром да нису смјели насељавати уже градско језгро: градња цркве, знамените личности, оснивање удружења, силазак из Вароши у град
Храм Светог Николе у Српској Вароши изграђен је 1857. године, након што је султан Абдул Меџид, подсјећа у својој књизи Ранко Билинац, 1839. године под притиском народних устанака, а због све тежег положаја Срба изложених насиљу покрајинских власти, прогласио равноправност и слободу сваке вјероисповијести у Турској.
Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић наводи да су становници Српске Вароши били вјешти и имућни трговци и занатлије, чија економска снага је омогућила да се изгради величанствен Храм Светог Николе.
„Изградња велељепне цркве уједно свједочи о порасту утицаја српског грађанског сталежа, који се у вријеме репресивне османске владавине успио изборити за своја вјерска и национална права“, каже Михајловић.
Земљиште за цркву поклонила је Савка Јовичић из племена Владисављевића, „посљедња племкиња у Фочи“, како је у књизи записао Ранко Билинац, а коју су због родбинских веза са Дубровником прозвали Дубровчанка.
Неимар цркве био је Спасоје Вулић из Тетова, а храм је првобитно имао 12 мањих и једно велико кубе у средини, да би касније Аустроугари, уз образложење да објекат не може да трпи толики терет, скинули мала кубета и оловни покривач, па је црква добила обични кров „на двије воде“ са једним кубетом.
Срби су успјели да подигну цркву упркос великом отпору и незадовољству домаћих муслимана, који се са тиме нису мирили ни након што је изграђена, па су често ноћу скрнавили храм. Како у књизи наводи Ранко Билинац, да би се то спријечило 1873. године црквена порта је ограђена високим бедемом. Он наводи да су царске двери допремљене из Трста, а биле су стављене у бачве да их Турци не виде. Из Трста је добављено и звоно, али је скривано у магази Радована Глођајића, да би тек одласком Турака 1878. године и доласком Аустроугара било извађено и подигнуто на дрвени звоник у порти храма.
Црква Светог Николе данас је национални споменик БиХ а у њеној ризници је, поред старих богослужбених књига, и изузетно умјетнички вриједна збирка икона из 17. и 18. вијека, које потичу из цркава које су Турци порушили.
Одласком Турака, Срби почињу да се настањују и у самој Фочи, а међу првима то су биле породице Грујичић, Хаџивуковић, Јеремић, Сунарић, Глођајић, Савић, Јојић.
Слободан Грујичић прича да је његов ђед Нико Грујичић тада сишао у град и купио кућу у Доњем Пољу и отворио кафану, бавио се и трговином коже и шумске грађе и имао је дућан у Пријекој чаршији.
„Ђед је откупљивао јарад и што је интересантно месо би давао власнику, а он би само узимао кожу, која је у то вријеме била на изузетној цијени. Касније је мој отац купио шуму у планини Малуши и извозио је грађу за вишеградску Варду“, наводи Грујичић.
Како су ширили пословање и увећавали иметак, Грујичићи су куповали нова имања и нове куће, на простору од данашњег КПЗ-а и зграде Поште у Доњем Пољу до данашњег Плавог небодера.
„Кућа коју је купио мој отац, а у којој и данас живимо, према свим показатељима, стара је око 300 година“, прича Грујичић.
Колико су фочански трговци водили рачуна о сваком детаљу, каже Грујичић, показује и занимљива прича када је његов ђед тражио позајмицу од Риста Кулића, који је такође био газда.
„За столом је горјела свијећа, Ристо је био вољан да му да позајмицу, али по несрећи мој ђед савије цигару и умјесто на свијећу припали је шибицом, на шта му је Ристо рекао- кад не водиш рачуна, како ћеш ми вратити позајмицу, тако да нису завршили посао“, каже Грујичић.
О начину одијевања у Фочи, Ристо Јеремић 1883. године пише да “православни Срби носе на глави фес мрки или црвени, ђекоји црногорску капу”. Фес се у одијевању фочанских Срба задржао и након одласка Турака све до балканских ратова, а занимљиво је, прича Слободан Грујичић, како се престао носити.
“Отац ми је причао да су као дјеца носили фесове, а када се његов ујак вратио из балканских ратова, гдје је био добровољац у српској војсци, све им је фесове ножем исјекао. Тако је 1912. и 1913. рашчишћено са фесовима, вјероватно због тога јер су били дио униформе турске војске против које су ратовали српски добровољци из Фоче”, каже Грујичић.
Његов ђед је у Првом свјетском рату доживио судбину многих фочанских Срба, који су одведени у логор у Арад.
„Напатио се у логору, али је сачувао главу. Било је тешко њима у логору, али и њиховим породицама у Фочи и мој отац је знао рећи да је била борба за хљеб и да је било најважније преживјети“.
Доста старих грађанских породица у Фочи, констатује Слободан Грујичић, угасило се или свело на мали број, попут некад изузетно бројне и јаке породице Томашевића, затим Глођајића, Сунарића и свештеничких породица Кочовића и Гргуревића, док је његова породица једна од ријетких, уз Хаџивуковиће, Попадиће, Ћебовиће и Соколовиће, које и данас постоје у Фочи.
Кустос фочанског музеја Данко Михајловић каже да су се фочански Срби организовали кроз црквено-школску општину, те да је становнике Српске Вароши одликовала изражена блискост и међусобно уважавање, што се нарочито видјело у одржавању Храма Светог Николе и Српске школе за шта нису жалили свој иметак.
Ову школу, како у књизи наводи Ранко Билинац, похађао је и касније чувени херцеговачки војвода и свештеник Богдан Зимоњић, отац митрополита Петра Зимоњића.
Имућнији Фочаци били су велики задужбинари Цркве и школства и увидјевши да је у знању највећа моћ, подстицали су суграђане да уписују дјецу и у веће школе, за шта су обезбјеђивали стипендије. Свједоче то и ријечи фочанског учитеља и свештеника, такође великог задужбинара, добротвора и родољуба, Јосифа Кочовића када у поуци родитељима о васпитању дјеце истиче да је, осим основног знања, потребно и нешто више знати, што се не може без већих школа.
„Само то ће нам помоћи да се извучемо из овог мрака незнања и да пођемо за осталијем напредним народима. Само ћемо се на тај начин, у овом вијеку кад је перо замијенило мач, а знање снагу, моћи одржати на лицу земље“, поручивао је Кочовић крајем 19. вијека.
Српска школа некада је посједовала изузетно драгоцјену библиотеку, коју су уз црквени архив- матичне књиге и љетопис, 1941. године уништиле и опљачкале усташе. Међу вриједним књигама које су сачуване издваја се Велико или Царско Јеванђеље, штампано у Москви 1804. године, дрвених корица опшивено кожом- поклон руског цара Николаја Првог Павловича Романова црногорском владици Петру Другом Петровићу Његошу 1835. године, што је Његош на почетку књиге својеручним записом потврдио.
Царско јеванђеље у Фочу је, откупом од Турака који су га претходнo заплијенили, дошло из манастира Пива, коме га је Његош поклонио. Из истог манастира је и чувена „Фочанска Александрида“, препис из 18. вијека средњовјековног романа о животу Александра Македонског, која се чувала у свештеничкој породици Соколовић у фочанској Вароши, а затим у породици Сунарић. Одласком ове породице из Фоче, отишла је и „Фочанска Александрида“, а данас се чува у Требињу.
Преко слоја фочанских трговаца, који су путовали по цијелој Европи, у српску заједницу у Фочу долазе напредне културне и националне идеје, па су Фочаци међу првима у БиХ, осим основне школе, формирали и бројна српска друштва.
Тако је у Фочи, односно Српској Вароши, прије равно 130 година, 1893. године, основано прво Соколско друштво у БиХ, а прије тога и Црквено пјевачко друштво „Свети Сава“ 1885. године, једно од првих у БиХ.
Услиједило је и удруживање у Трезвењачко друштво „Побратимство“, Српско просвјетно и културно друштво „Просвјету“, Економско друштво „Привредник“, Добротворну задругу „Српкиња“…
Становници фочанске Српске Вароши били су једни од иницијатора и оснивача „Просвјете“ у БиХ, а један од првих предсједника Главног одбора тог друштва био је Ристо Јеремић.
Под сталном лупом окупаторског режима, који им је забрањивао рад, фочански Срби су морали на разне начине да се довијају да би избјегли административна ограничења, па би након забрана изнова оснивали друштва под другим називом или са другачијим описом дјеловања.
Михајловић подсјећа да је грађански сталеж Српске Вароши подарио својој заједници прве високообразоване чланове, као што су др Ристо Јеремић, др Тодор Јеремић, правник Милош Томашевић, академски сликар Лексо Томашевић, пјесник Ристо Тошовић, који свједоче о високим дометима српске заједнице у Фочи.
Српска Варош била је позната и по бројним свештеничким породицама /Продановићи, Кочовићи, Соколовићи, Кандићи, Кујунџићи, Поповићи/, а изњедрила је и једног светитеља- Свештеномученика Момчила Гргуревића. Кућа у којој је овај светитељ рођен 1906. године и данас је очувана, мада оронула са дјелимично урушеним кровом, а налази се у непосредној близини цркве и Српске школе, коју је похађао.
Гргуревић је, као парох челебићки, мученички страдао од комунистичке власти у новембру 1945, када је убијен на језив начин, тако што му је претестерисана глава. Његове мошти данас почивају у цркви на Велечеву у кругу фочанске Богословије.
У кући Гргуревића, са необично лијепом дрвеном терасом, данас нико не живи, и зуб времена полако нагриза овај изузетно драгоцјен грађевински објекат, који би се морао очувати.
Српски грађански сталеж представљао је елитни дио српске заједнице, што су добро знали и окупатори, па је био на мети како аустроугарског окупационог апарата пред Први свјетски рат и током рата, тако и касније на удару њемачког и усташког репресивног система.
„Због свог материјалног благостања, и револуционарне комунистичке власти су вршиле прогон грађанских српских породица у Фочи, вршили су одузимање, односно национализацију њихових парцела, радњи и стамбених простора, па је њихово потомство данас малобројно иако је дало изузетан печат у развоју Фоче“, каже Михајловић.
Српске грађанске породице платиле су високу цијену својој оданости српству и православљу, а сва та страдања некако су се преломила кроз породицу учитеља и свештеника Јосифа Кочовића, која је у оба свјетска рата убијана и одвођена у логоре у Арад, Добој и Јасеновац.
Тешко је наћи ријечи којима би се на прави начин могао исказати степен страдања и патњи ове породице. Јосиф је стријељан 1914, а исте године шуцкори су му убили малољетну ћеркицу Велу, док је најстарији од четворице синова Свето, богослов друге године, преминуо у логору у Араду 1915. године. У Другом свјетском рату, син Мирко је из Загреба, гдје се након студија запослио, одведен у логор у Јасеновац, одакле се вратио, али једва жив, па је од посљедица преминуо 1954. године. Најмлађи син Страхиња је као припадник Југословенске војске у отаџбини страдао у партизанској потјери након рата, крајем 1945. године. Од четворице синова, једино је Бранко дуже поживио и оставио потомство, а и он је у Првом свјетском рату био заточен у добојском логору, па насилно мобилисан на источни фронт гдје је тешко оболио и једва остао жив.
Српска Варош гранитарана је у оба рата- у првом од Аустроугара након што је црногорска војска ослободила Фочу, а у другом, прича Мира Јелић, од муслиманских усташа, када је граната испаљена са Градачке стијене погодила и њихову кућу, па је тај дио куће дуго називан „разваљена соба“.
Након Другог свјетског рата, напомиње Мира Јелић, унука Ника Хаџивуковића, породице из Српске Вароши трпиле су терор нове власти, која их је називала „јатацима шумљака“.
Може се претпоставити да се управо из идеолошких разлога, а и због самог ширења Фоче и спајања Вароши са градом, при чему се није водило рачуна о заштити старе амбијенталне цјелине, тај историјски назив ове четврти временом изгубио.
Мира Јелић и данас живи у кући свог ђеда Ника Хaџивуковића, старој готово два вијека, у некадашњој Српској Вароши.
Ова кућа-музеј, чији су власници били велики родољуби и утемељивачи Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“, чува успомене на вријеме велике борбе српског народа за вјерска и национална права, на вријеме економског и духовног успона српског грађанског сталежа и свједочи да су фочански Срби имали изузетно развијену градску културу живљења.
Упркос оштећењима, очувана је аутентичност како градње куће, са авлијом окруженом бедемима и са дрвеном капијом, тако и унутрашњости куће- намјештаја са пратећим кућним потрепштинама и бројним документима велике културне и историјске вриједности.
Примаћа и спаваћа соба са намјештајем из тог времена, уз велики број пожутјелих фотографија, међу којима се издваја слика прославе Видовдана у Фочи 1914, необична икона Исуса Христа донесена из Венеције, значка „Побратимства“ из 1893, плакета „Просвјете“ из 1905. својим утемељивачима из Фоче, дјевојачки дрвени сандуци Мирине бабе и прабабе у дуборезу, стари креденци, трговачка вага из дућана, метална здјела у којој се из Вароши трговцима носио ручак у чаршију, породични печат, ђедов дугачки чибук, само су неке од старина музејске вриједности које чува кућа Хаџивуковића.
У крилатицама са „Просвјетине“ плакете крије се можда и тајна опстанка фочанских Срба кроз вијекове турске и аустријске окупације, а оне гласе „Устај, живи, бори се, не клони“ и „Прегаоцу Бог даје махове“.
Српска Варош и већина породица које су је насељавале данас су готово заборављени.
Кућа Ника и Ђорђа Хаџивуковића, као и сачуване куће других старих породица, у којима данас већином живе други власници, оронуле су и у фази рушења, али ипак некако одолијевају зубу времена плијенећи и даље љепотом старих стилова градње из турског и аустроугарског периода.
Као да поручују да, ипак, још није касно да их се данашње друштво, које доста тога дугује Српској Вароши, сјети и заштити од даљег пропадања као културно-историјско добро од посебног не само локалног, већ и националног значаја, не би ли се сачувало сјећање на „господску Фочу“.
На то би, уосталом, требало да обавезује и чињеница да је овај дио Фоче на привременој листи националних споменика БиХ- под називом „Амбијентална цјелина Ћерезлук“, по имену сусједне четврти, које је временом преовладало и потиснуло назив Варош.
