Некадашњи ученици Учитељске школе “Иво Лола Рибар” из Фоче, који живе широм планете, окупили су се данас у Основној школи “Свети Сава” на већ традиционалној мајској прозивци, да би још једном евоцирали успомене на ђачке дане у овој по много чему посебној школи, која је важила за једну од најјачих такве врсте у бившој Југославији.
Учитељска школа у Фочи основана је 1960. и радила је до 1972. године, а похађали су је ђаци из свих крајева бивше Југославије, највише из БиХ, Црне Горе и Србије.
Школа је била препознатљива по изузетно квалитетном наставном кадру, којег су уз домаће чинили и професори са стране, по оштрој дисциплини, али и богатим ваннаставним активностима.
Остала је прича да је Учитељску школу у Фочи било теже завршити него факултет.
Рогатичанин Марко Миличевић, након Учитељске школе, завршио је Факултет политичких наука и већину радног вијека провео је у Лазаревцу као директор и главни и одговорни уредник Радија Лазаревац.
“Учитељска школа у Фочи дала је такво знање за оне који су наставили факултет довољно је да само књигу прелистају и да им је сигурна седмица. Професори су били дивни, школа је дала доста квалитетних кадрова, дала је знање”, каже Миличевић.
Захваљујући бројним музичким и спортским секцијама, Учитељска школа имала је велики друштвени значај за Фочу и може се рећи да је препородила спортски и културни живот у овом граду.
Бивши ђаци ове школе наводе да се тада уз образовање и васпитавало, а учитељи су били много више од учитеља. У селима у којима су радили били су и љекари и ветеринари, правници и судије- носиоци друштвеног живота.
Петар Скакавац из Никшића завршио је Учитељску школу у Фочи 1970. године и читав радни вијек провео је као учитељ.
Присјећајући се својих професора из Фоче, а посебно му је у осјећању остао професор српског језика Илија Крунић, истиче да су били строги, али правични, и веома дисциплиновани, па се никада није могло десити да закасне на час.
Такав приступ и њима су усадили, па је и он гдје год је радио примијењивао све што је од својих професора научио.
“Радио сам и по сеоским школама, учитељи су тада били цијењени, поштовали су их и родитељи и ученици, међутим, данас је најтеже са родитељима. Са дјецом је дивно радити, само данас је тешко радити са родитељима”, каже Скакавац.
Фочак Момир Поповић, након Учитељске школе, као истакнути спортиста- фудбалер “Сутјеске” и атлетичар, завршио је Факултет физичке културе у Београду, а запослење је нашао у Средњој техничкој школи у Чачку.
У тој школи радио је четири деценије, све до пензије, и у више наврата је награђиван као најбољи професор физичког васпитања у Чачку.
Истиче да за сва та признања велику захвалност дугује, како каже, изврсним професорима Учитељске школе у Фочи, који су га одлично научили педагошку групу предмета- психологију, педагогију, методику.
“Професорка Обућина, професори Коро, Чижек и други били су вансеријски. Не потцјењујем ни садашњу просвјету, професоре, ђаке, родитеље, али је велика разлика. Била је дисциплина, али прије свега поштовање и васпитање”, каже Поповић.
Уз домаће, највише ђака било је из Црне Горе, међу њима и Десанка Јусуфовић, која је као просвјетни радник успјешно радила и у Шведској, гдје тренутно ужива у заслуженој пензији.
“Радила сам у Шведској прво као преводилац, а затим као педагог матерњег језика у обдаништима, што је помогло да дјеца са наших простора брже науче језик, да се осјећају сигурно. Упоређујући са шведским, моја лична оцјена је да је наше образовање квалитетније”, рекла је Јусуфовићева.
У иностранству је, тачније у Њемачкој, пензију као просвјетни радник стекла и Божана Тодоровић из Братунца. Након Учитељске школе у Фочи, завршила је Педагошку акaдемију у Тузли.
“Као таква, могла сам да добијем посао као просвјетни радник у Њемачкој, јер сам знала њемачки језик. Тамо сам радила 32 и по године као просвјетни радник и тамо остварила пензију”, каже Тодоровићева.
Некадашњи професор педагогије и психологије у Учитељској школи у Фочи Мирјана Јовичић напомиње да је ова школа давала квалитетно образовање и васпитање, за које каже да се у међувремену негдје изгубило.
“Какав је процес образовања данас, тешко је говорити, јер у свему што се дешава у свијету и код нас образовање и васпитање није могло остати недирнуто. Дјеца су најмање крива, једноставно они су резултат онога што ми тражимо од њих, а чини ми се да се задњих година врло мало тражи. Помињу се ђачка права- никада се ђачка права нису тражила прије завршавања обавеза, а сада је то изгледа правило”, упозорава Јовичићева.
