Зоран Вукадиновић: На планини сам свој на своме (АУДИО)

Фочак Зоран Вукадиновић од рођења се саживио са планином, па га и у осмој деценији живота, захваљујући готово свакодневним походима ка планинским врховима, красе младалачки изглед и младалачка виталност.

Рођен је прије 72 године у селу Бунови, тачније засеоку Равне Њиве, подно Црног врха, планине која се уздиже изнад саме Фоче.

Овај члан Планинарског друштва „Зеленгора“ прича да му је, као дјетету са села, планина од малих ногу прирасла за срце и да се љубав према природи родила самим начином живота на селу и одрастањем на обронцима Црног врха и околних планина Слабића и Плијеша.

Приврженост планини озваничио је 1974. године, када је први пут добио планинарску књижицу, па ове године слави јубиларних пет деценија планинарења.

“Пуних 50 година непрекидно, само са разликом колико сам, у зависности од обавеза, имао времена да се посветим планинарењу, али никада то није престајало. Ако нема љубави у срцу, као и према свакој другој активности, залуд је бавити се тиме. Мора постојати та везаност која се носи дубоко у себи и коју човјек некада не може ни објаснити, али вас стално држи везаног за планину”, прича искусни фочански планинар.

Док је био млађи тежио је више “освајању” што виших врхова, док му данас освајачки порив није битан. У позним годинама настоји да што више хода и борави у природи, независно од тога на којој висини.

Три кључне ријечи у планинарству су, истиче он, љубав, воља и кондиција.

“Под број један љубав, она јача вољу, јер у планини ипак има и мало напора, треба мало истрпити. Ако имате љубав, онда је и тај вољни моменат знатно ојачан и даје вам снаге да издржите и оно што није једноставно издржати”, објашњава Зоран рецепт за планинарење.

Уз љубав и вољу, на треће мјесто ставља физичку кондицију, а међу фочанским планинарима, упркос годинама, управо он важи за једног од физички најспремнијих.

“Што је боља кондиција утолико је лакше истрпити евентуалне тешкоће у планини. Уколико је мања, већи је степен трпње, онда се човјек лако одриче боравка у планини. Значи- љубав јача вољу, а кондиција омогућава да много више уживате”.

Млађима савјетује да се током цијеле године баве неком спортском активношћу да би одржавали кондицији, јер се у планини не може боравити толико често да би се стално било у доброј форми.

Зоранов оштроумни и у исто вријеме весели поглед, у којем као да се огледа планинска бистрина његхових мисли, и неугасиви осмијех који краси његово лице, сами по себи говоре о благодарном дејству планине и на дух и на тијело.

За пет деценија планинарења овај прекаљени „планински вук“ походио је све значајније балканске врхове- од Олипма у Грчкој, Риле и Пирина у Бугарској, преко Шар планине у Србији, Проклетија и осталих црногорских и планина у БиХ, па до Триглава у Словенији и  то по више пута на некима од њих.

“Када бих поредио планине у нашем окружењу са другим балканским планинама, могао бих рећи да ми имамо то задовољство да Волујак, Маглић, Биоч, Зеленгора могу да се носе сасвим равноправно по својим љепотама са свим осталим најљепшим балканским планинама. То кажем без претјеривања и у тај мој закључак нису уграђене емоције према сопственом крају, већ је то просто тако и то може потврдити свако ко је овдје боравио. Проблем је само што је то нама нешто на што је наше око навикло, па нам се не чини толико дојмљивим као нешто што се види први пут”, истиче Зоран.

Зеленгора је, објашњава он, приступачна за сваког планинара, без обзира на узраст и физичку припрему, док височије планине Маглић, Биоч и Волујак на својим плећима носе атрактивне и изазовне врхове.

“Неки од њих и сасвим дивљи, на којима се осјећате стопљени са природом, нигдје људске ноге, гласа, ометања природе, њене тишине, мира, љепоте- једноставно само ви и планина”, каже Зоран.

Додаје да му је тешко описати и у потпуности дочарати осјећај стопљености са природом када се попне на врх.

“Осјећате да сте свој на своме, просто уживате, то је неко усхићење, не тиме што сте ви освојили, него зато што око себе видите исконску природу која вас мами, осјећате се просто да сте ви њен дио, али дио који је уклопљен, а не ремети ту природу”.

Док хода не осјећа напор и, како каже, у сваком тренутку боравка у планини, независно од временских прилика, ужива једнако и данас као прије 70 година.

У једном дану с лакоћом препјешачи и више десетина километара. Тако је прошле године са пријатељем Раданом Малишем, фочанским ултрамаратонцем, у походу који је трајао 13 часова препјешачио 40 километара, савладавши више врхова изнад 2.000 метара надморске висине.

Са Пријевора, полазне тачке, попели су се на Маглић, највши врх БиХ, одатле на Царев до, затим преко Гредеља на највиш врх Биоча- Велики витао. Прешли су затим на Волујак, спустили се на Трновачко језеро и са језера се вратили на Пријевор.

“Неких 40 километара дужине и око 2.700 метара висинске разлике, а висинска разлика је један од набитнијих фактора који потврђују да ли је неки пут тежак или није. По равном се може ходати дуго без неког великог напора, али када се мора пети онда је то већ изазов”.

Поход су почели у седам ујутро, а завршили у девет навече.

“Али смо на много мјеста сједили, уживали, ћаскали, дружили се са другима на језеру, набрали успут траве иве и са задовољством, без да смо исцрпили све снаге у себи, вратили се на Пријевор пуног срца”, присјећа се једног од захтјевнијих похода.

У Зорановом случају могло би се рећи да је љубав према планини један вид зависности, у најпозитивнијем смислу.

“Код мене свакако јесте. Ја сам својој супрузи када смо се узели рекао- све ми можеш узети, али немој покушавати да ме удаљиш од планине и она је то испоштовала. Она је моја подршка у смислу припреме сендвича и свега што је неопходно, а наравно дође се и прљав и мокар са планине и  на њој је тај дио обавезе да све доведе у ред”.

И у зимском периоду готово свакодневно је у планини. Најмање четири пута седмично пјешачи ка Црном врху и родном селу, које је пет километара удаљено од Фоче, а редован је и на свим акцијама Планинарског друштва “Зеленгора”. Планина Црни врх, до чијих обронака досежу фочанска градска насеља, са својом црногоричном шумом Фочацима је надохват руке. Упркос близини и љепоти, ријетко је посјећен.

“Црни врх је висок 1.147 метара и у планинарским оквирима прилично је запостављен, а могу рећи из искуства да нема атрактивнијег погледа на све планине у окружењу, као што је са Црног врха, а да је тако близу самог града”.

Чињеницу да тек мали број грађана има обичај да прошета црногоричном шумом према Црном врху Зоран објашњава недостатком воље да се учини мали напор.

“То је дио друштвених прилика, све је мање људи спремних да се изложе неком напору да би уживали, постоје неке ствари у којима се може уживати а да се никакав напор не уложи. Ове млађе генерације су томе склоније, јер нису одрастале са природом, као ми старији”, каже Зоран.

Осим тога, додаје Зоран, доста младих који воле природу, усљед свакодневне борбе за егзистенцију, немају времена да се баве планинарењем, па су тако најчешће љети ангажовани на рафтингу.

“Било би неопходно више укључивати школску омладину, па смо испланирали више активности да покушамо привући најмлађе и већ имамо резултата у Основној школи “Свети Сава” гдје постоји планинарска секција. Чланови те секције прошле године су ишли у планинарске акције са великим задовољством”.

Зоран указује да је велика кочница развоју туризма, а самим тим  и већем броју људи који би уживали у чарима фочанских планина, слаба путна мрежа.

“Инфраструктура није ни близу нивоа који сам сретао у подручјима за која сам сматрао да су далеко иза нас. Ми смо у задње вријеме на запећку што се тиче услова које треба створити да бисмо привукли људе у већем броју са стране, а на крају да би се и наши људи одавде лакше укључивали у планинарење. Без већих улагања у путну мрежу не може бити ни валоризације љепота овог краја“. поручио је фочански планинар.

Зоран је позвао младе, који би вољели да планинаре, да се укључе у неко од планинарских друштава, што је најбољи пут да се уђе у свијет планинарења, да прве кораке не предузимају самостално, јер планина није безазлена, носи много опасности и потребно је познавати њене законистости и према њој имати поштовање.

Тек када се у организованим планинарским акцијама стекне искуство, онда се могу предузимати и самостални походи у мањим групама.