Kako je biti roditelj djeteta sa Daunovim sindromom- s Miladinom je uvijek pjesma u kući
21.03.2019 | 00:00
Saznanje da im je dijete rođeno sa Daunovim sindromom, Ćosovićima je donijelo tugu i bol, zbog same činjenice da neće moći samostalno da korača kroz život, ali kako je dijete raslo, svojom vedrinom i radošću življenja, ne samo da je umanjilo roditeljsku bol, već je oplemenilo sve ljude oko sebe. Ovako bi ukratko moglo da se opiše roditeljsko iskustvo Milorada Ćosovića /64/ iz Foče, čiji je sin Miladin /22/ rođen sa Daunovim sindromom. Sreća i ushićenje zbog rođenja trećeg djeteta, a drugog sina, kojem su se radovalii i više nego prvom sinu i ćerci, jer je došao nakon rata u kojem su i Milorad i njegova supruga Stana izgubili očeve, pretvorili su se u šok, kada su im ljekari saopštili da je beba rođena sa Daunovim sindromom. „Svijet nam se srušio, to je bio najteži trenutak u mom životu“, iskren je Milorad. Tada počinje roditeljska borba za sina, kojeg su odmah očekivale operacije crijeva u Beogradu, a kako je rastao i borba protiv predrasuda u društvu. „Miladin je dvije godine pohađao inkluzivnu nastavu u područnoj osnovnoj školi u Brodu na Drini, zajedno sa ostalom djecom, ali su se neki od roditelja bunili da on smeta njihovoj djeci da normalno uče, tako da smo morali da ga prepišemo u specijalno odjeljenje u centralnoj školi u Foči, gdje je završio devet razreda. Teško nam je palo to neprihvatanje, a on je zaista dobro, veselo i poslušno dijete“, kaže Milorad.
Upravo je prihvatanje od strane društva sve što traže i očekuju i roditelji i njihova djeca, koja za svaki gest dobre volje znaju stostruko da uzvrate.
„On voli da posluša, da unese drva u kuću, da ih slaže kad se cijepaju ili da usisa kuću. I ja njega slušam i ispunjavam mu želje, ne sve, ali one koje osjetim da treba“, priča Milorad.
Miladin je srećan, ističe njegov otac, a najviše voli muziku, tako da je s njim u kući uvijek pjesma. Posebna priča je odlazak na crkveni sabor ili kako se to kaže u fočanskom kraju, teferič.
„Ilindan u Miljevini ne propušta, voli i da zaigra u kolu, ali nije baš vješt“, kaže uz osmijeh Milorad.
Prije pet godina Milorad je ostao bez supruge, a Miladin bez majke. Obojici je gubitak veoma teško pao.
„Tugovao je dosta za majkom. Mnogo je osjetljiv, kada vidi na televiziji da neko plače, sjeti se majke i rastuži se“, kaže otac.
Milorad svakodnevno brine o Miladinu, a otkako mu je umrla supruga radi i sve poslove koje je ona do tada obavljala.
Veliku pomoć ima od starijeg sina i snaje, koji sa svoje troje djece žive na spratu iste kuće u naselju Baljevo Polje.
Kada stigne, pomogne i ćerka koja je udata i koja, takođe, ima troje djece, a živi na drugom kraju Foče.
Miladinov drugi dom je Servis centar Udruženja „Tračak nade“.
„Udruženje „Tračak nade“, zaista, treba pohvaliti, ima sve potrebne stručne kadrove i Miladin tamo obožava da ide, boravak u centru utiče mnogo na njegovu socijalizaciju. Stvarno se fino radi sa djecom i napredak je vidljiv“, hvali Milorad drugu kuću svog sina.
Miladinu je utvrđen umjereni stepen ometenosti u razvoju, a njegov otac smatra da, ipak, nije sposoban da samostalno obavlja neki posao.
Milorad kaže da mu nikakva pomoć nije potrebna.
„Ja sam penzioner, a i Miladin prima majčinu penziju, živimo solidno, ne žalimo se, niti tražimo kakvu pomoć. Možda, jedino, kada bi se mogao riješiti problem prevoza do udruženja i od udruženja, da neko učestvuje u troškovima za gorivo, jer vozim Miladina svakodnevno“, skroman je Milorad.
Dodao je da će se, dok je živ, brinuti o svom sinu.
„Kada mene ne bude, ima brata i sestru i njihovu djecu, imaće ko brinuti o njemu“, zaključio je svoju priču Milorad Ćosović.
Новинар: Игор
Преузимање дијелова текста или текста у цјелини је дозвољено, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка на www.radiofoca.com
