Против стреса и дијабетеса борити се здравом исхраном и физичком активношћу

Човјек није створен за овакву брзину живота, као што је данас, праћену сталним стресом, што се одражава на здравље утичући на ширење шећерне болести, која је достигла пандемијске размјере, а једини начин да се тај тихи убица успори и предуприједи је здрава исхрана и физичка активност, истакнуто је на предавању у Фочи поводом Свјетског дана бопрбе против дијабетеса.

Један од предавача, професор физиологије на Медицинском факултету у Фочи Синиша Ристић за себе каже да је добио шећерну болест јер није био дисциплинован и није вјеровао онима који су га упозоравали да би могао обољети.

 “Па и сада сам мало недисциплинован- зашто, зато што дијабетес не боли, кад боли готово је, онда иду компликације и за шећерну болест кажу да не би била болест кад не би било компликација. Е сад, сваки дијабетичар чека компликације и ко их је видио богами се препадне”, наводи Ристић.

Он појашњава да је инсулин, који је суштина дијабетеса, хормон који покушава стално да обори концентрацију глукозе у периоду након оброка.

“И он се исцрпи зато што су против њега најмање пет стресних хормона који имају циљ да подигну концентрацију глукозе у крви. Он је сам, просто јадан, против њих пет и онда се потроши”, наводи професор физиологије.

У метаболизму се свашта дешава и у периоду преддијабетеса који се не осјети, безболан је и просто се дешава, а да обољели то не зна.

“И онда када сазнате, онда су могућности за било какво побољшање квалитета или дужине живота мале. Дијабетес је пандемијски проблем, прати је гојазност, која не може да се објасни, готово сигурно је везана за исхрану, али и за стрес који прати овај живот за који ми нисмо направљени, за овакву брзину живота, за масу социјалних контаката који раније нису били, живјели смо у неком другом времену и ово се све пребрзо издешавало”, каже Ристић.

Професор истиче да трпимо хроничне масовне незаразне болести.

“Просто, човјечанство мора од нечег да болује. Кад је излијечена куга и колера, појавио се дуг живот и оно што прати дуг живот- хроничне незаразне болести, гдје су хипертензија и дијабетес најчешће- тихе убице, управо то, дођу тихо, скрате животни вијек и направе огроман инвалидитет”.

Данашња медицина ипак успијева, додаје Ристић, да се избори да дијабетичари могу квалитетније да живе, али је проблем што се болест касно открива и што су пацијенти понекад недисциплиновани, што је и код њега случај.

“И код нас доктора је исто као у другим професијама- знамо да будемо непослушни, онај принцип да код мајстора кућа прокишњава. О томе треба водити рачуна, не само вербално, већ и процедурама”, упозорава Ристић.

Интерниста-ендокринолог Универзитетске болнице Фоча Оливера Чанчар каже да и поред тога што је народ прилично освијешћен када је у питању препознавање високих вриједности шећера у крви и даље имају пацијенте који им се јављају у одмаклом стадијуму дијабетеса.

„Деси се да пацијент управо дође са неким озбиљним кардиоваскуларним компликацијама, као што је инфаркт срца или мождани удар и тек тада нађемо повишене вриједности шећера у крви, које су вјероватно трајале уназад пет, шест година“, истиче Чанчарева.

Задатак здравствене струке је, наводи она, да свих 365 дана у години апелује и просвећује популацију како препознати повишене вриједности гликемије у крви- ако се примјети губитак тежине, а апетит је појачан, ако се чешће узима вода и осјећа жеђ, ако се чешће мокри и устаје ноћу, посебно ако неко у породици има дијабетес, ако је неко гојазан, што је такође предиспозиција за развој дијабетеса.

У свим овим случајевима, упозорава докторка, потребно је с времена на вријеме контролисати вриједности шећера у крви, да се не би развиле компликације и поставила дијагноза дијабетеса.

„Кад се развије било која компликација, ми смо практично немоћни, ништа не можемо да вратимо уназад. Можемо само да зауставимо на неком одређеном стадијуму, а ништа не можемо повратити- нити бубрежну функцију, нити функцију срца у потпуности, нити неуролошку функцију, тако да је веома важно препознати на вријеме и спријечити развој компликација“, појашњава Чанчарева.

Медицина је много напредовала, додаје она, и моћна је у борби против високог шећера, али је то недовољно без промјене начина живота.

„У задњих десет година то је огромна палета лијекова који се савршено добро бори са повишеним шећером у крви, али морам рећи да битку са дијабетесом још увијек губимо, да практично десет одсто становништва Европе има ту дијагнозу. У позадини је свакако наш начин и стил живота, који подразумијева погрешну исхрану и физичку неактивност“, каже Чанчарева.

Популација никад није била више обавијештена и упућена, а болест и даље брзо напредује, упозорава она, па је данас двоструко више обољелих у односу прије 15 година, умјесто да је обрнуто.

Ипак, једини исправан пут да се успори ова болест, закључује Чанчарева, је стална едукација кроз све достпуне медије и удружења, не би ли се становништво навело да размишља о правилном начину живота- здравој исхрани и сталној физичкој активности.

Предавање у читаоници Центра за културу и информисање организовали су Комитет за међународну размјену студената медицине- САМСИК и Савез студената Медицинског факултета у сарадњи са фочанским Удружењем дијабетичара.

Координатор САМСИК-а за јавно задрвље, студент медицине у Фочи Марија Малиш каже да се труде да прво крену од себе, да се посвете физичкој активности и здравој исхрани.

„Оваквим активностима којима уживо комуницирамо са нашим студентима и суграђанима, желимо утицати на њих и промовисати здрави начин живота који често заборавимо“, навела је Малишева.