Добро јутро, бадњаче!

Православни вјерници данас обиљежавају Бадњи дан, посљедњи дан Божићног поста, припремајући се за најрадоснији хришћански празник Рођење Исуса Христа - Божић.

Паљење бадњака је обичај, како објашњавају етнолози, који су још стари Словени имали као средишњи елемент симболике испраћања старе године и рађања новог Сунца након краткодневнице, тако да су кроз овај дан Срби у вези и са древним прецима.

Обичај је у хришћанству добио нову, али сличну симболику- његовим налагањем најављује се рођење Спаситеља чији се долазак на свијет слави као почетак новог времена и као најрадоснији догађај за хришћанство.

У сјечу бадњака се, како то налаже обичај, одлази се у рану зору, прије изласка Сунца.

Младом храсту се прво каже "добро јутро", честита му се празник уз молитву и жељу да божићни празници донесу здравље и срећу.

Бадњак би се увијек засијецао с источне стране јер је требало да падне управо на исток.

Домаћин потом носи бадњак кући и прислања га испред врата, на кућни зид. Негдје се исијече више бадњака или како се још зову- весељака, који се с првим мраком уносе у кућу и стављају на огњиште.

Након налагања бадњака и обавезно посне вечере, радосно се ишчекује да дође Бож‘и тић- Божић.

Осим бројних обичаја, Срби су и по начину како су назвали празник рођења Исуса Христа јединствени. Може се рећи да су, управо онако као што су називали потомке- тиће некон важног претка, дајући тако себи презимена, у називу овог празника Срби дали презиме и Божијем сину.