„Приче и ожиљци“ – поруке за нове нараштаје

Данашње генерације живе у затвореном свијету, уз телефоне и рачунаре, без игре и дружења какве познају дјеца ранијих деценија. Дужност да им се објасни да постоји љепши и безбрижнији свијет са потребом искрене повезаности и емпатије осјетио је Милан Ружић остављајући поруке у својој књизи „Приче и ожиљци“ која је представљена у Центру за културу и информисање.

Желећи да остави споменик и о свом дјетињству, Ружић компонује  приче из времена кад је био дјечак и дио генерације која је живјела слободније и безбрижније од данашњег. Ипак, и то дјетињство носи ожиљке који се, како каже, понављају из генерације у генерацију. Роман тежи да укаже на те грешке које насљеђују нови нараштаји. Настао је када је водио петогодишњег сина на село у којем више нико не живи и објашњавајући му како се некада живјело увидио генерацијски јаз који оставља ожиљак.

-Ти ожиљци су нека врста споменика којих се и не сјећамо док не почнемо некоме да их препричавамо. Често заборавимо одакле у нашем тијелу такав ожиљак. Онда се отвара простор за причу писца који може бити изузетна ризница. У моме случају искористио сам та сјећања за двије књиге прича из дјетињства – рекао је аутор за Радио Фочу.

Преломни период за свакога појединачно дешава се на преласку из дјетињства у адолесценцију, сматра аутор, додајући да се таква сјећања, када се стилски уобличе, могу исплести у причу примјењиву на све генерације.

-Сви се некако проналазе у томе и сматрам да је сврха пренијети сјећања некадашњег времена које неко данас не може да доживи. То је дужност писца као што је и упозоравање читавог друштва и државе на све грешке претходних генерација. На те теме сам концентрисан и у колумнама које су добар начин да писац остане видљив између двије књиге – сматра Ружић.

Поред ове, Ружић је аутор књига кратке прозе „Некад, неко, негде“, „Наше су само речи“ и „Народ за издавање“.

Промоција је организована у оквиру Мајских свечаности.