Легендарни Љуба Ковачевић испраћен на вјечни починак

„Љубу је красила доброта, ненаметљива и снажна људска особина, која се доказује дјелима, а не ријечима. Плијенио је својом скромношћу, разумијевањем и искреном бригом за друге. Био је племенит и непоколебљив, у свакој животној ситуацији и професионалној обавези одговоран и храбар“. Овим ријечима Фочаци су се опростили од истакнутог спортисте и спортског радника Љубише Ковачевића, чије је име нераскидиво везано за развој и највеће успјехе фочанске кошарке.

На комеморативном скупу у Центру за културу и информисање истакнуто је да су управо те врлине Ковачевића чиниле посебним, због чега је био поштован и вољен не само међу суграђанима, већ и шире.

Опредијељен да стане на браник отаџбине, већ као осамнаестогодишњак рано је сазрио и понио терет одговорности. Иста снага духа коју је стекао у тешким временима постала је темељ његовог каснијег рада и односа према људима, наглашено је на комеморацији.

„Тражио је Бога и у музици и у кошарци, а највише је Бога тражио и проналазио у људима. Како кажу Свети оци надахнути Духом Светим „Видим брата свога, видим Бога свога“. Љуба је у сваком човјеку видио Бога и није разликовао ни просјака ни неког уваженог човјека. Није правио разлику и према свима је био исти“, рекао је покојников близак пријатељ ђакон Младен Старовић, обраћајући се у име породице и Кошаркашког клуба „Сутјеска“.

Лекције о поштењу, уз увјерење да се успјех може постићи искључиво трудом и залагањем, понесене из породичног дома, Љуба Ковачевић преточио је у бројна вишедеценијска пријатељства.

Једнако цијењен био је гдје год би се нашао.

Храбар, одважан, незаустављив. Такав је био и у рату и на спортском терену, и као борац и као играч и тренер, подсјетио је ђакон Старовић, некадашњи помоћни тренер, који је свједочио освајању Прве лиге Републике Српске и „Сутјескином“ пласману у највиши ранг такмичења под вођством Љубе Ковачевића.

„Када је 1993. године почео да се поново успоставља живот у Фочи, па и спортски, није могло без Љубе кошаркаша. Тада су кренули да играју кошарку, свраћали по Љубишу у Хан Пијесак у касарну, да би ишао на утакмицу. Опет су га враћали у касарну, а он из касарне на положај. Тако до краја рата. До чувених утакмица у Власеници,  Зворнику, Бијељини. Играла се и Друга лига, па је услиједио пласман у Прву лигу, домаће утакмице у Рогатици и Вишеграду, опстанак у Лиги. У међувремену се изградила дворана, дошла је сезона 2008/2009 и чудо над чудима, највећи послијератни успјех фочанског спорта када смо постали шампиони Републике Српске“, присјетио се некадашњи Ковачевићев помоћник на клупи „Сутјеске“.

Човјекољубље којим је Љубиша Ковачевић био испуњен осјетиле су и његове колеге у Студентском центру „Бориша Старовић“, гдје је био запослен.

„Студенти су га вољели, јер су у њему често примјећивали очинско пријатељство, а ми, његове радне колеге, поштовали смо га, јер је био човјек од ријечи и дјела. Није се штедио. Сви знамо Љубину кошаркашку величину, али његова највећа побједа није била она титула из 2009. године, ни сви поени које је постизао под кошевима широм регије. Његова највећа побједа је поштовање које се осјећа у Фочи. Његова побједа је што свако од нас осјети топлину око срца када изговори његово име“, рекао је директор СЦ „Бориша Старовић“ Блашко Трифковић.

Љуба Ковачевић своју животну утакмицу није завршио са посљедњим звуком сирене – она се наставља, поручено је, кроз сваки дриблинг неког новог дјетета на фочанском терену, кроз сваку лекцију о поштењу коју нам је усадио и кроз сваки осмијех који измамимо сјећајући се великог човјека коме је највећи таленат био да увесељава друге.

„Сутјескина“ златна генерација предвођена тренером Љубишом Ковачевићем

Велики родољуб и човјек, кошаркаш и тренер, Љубиша Ковачевић преминуо је изненада у суботу, 25. априла, у родној Фочи, у 51. години.

На вјечни починак испраћен је на гробљу Бараковац. Претходно је опијело служено у Светосавском храму.