Улцињ поново загрлио легенде: прича о пријатељству, љубави и људима који се не заборављају (АУДИО)

Поред најдуже плаже на Јадрану, најјужнији град у Црној Гори, Улцињ, протеклих пет година препознатљив је и по Мундијалу пријатељства, манифестацији која из године у годину окупља највећа имена из свијета спорта са простора бивше Југославије. Тако је и протеклог викенда, некадашња држава од Вардара па до Триглава стала у Улцињ. Бројне легенде фудбалских, кошаркашких, одбојкашких и ватерполо терена, као и скијашких и атлетских стаза, присјећали су се спортских успјеха и оних који нису више међу живима.

Овогодишњи Пети Мундијал пријатељства у Улцињу прво вече посветио је легендарним именима која више нису са нама, са поруком  да ће живјети вјечно и да ће вјечно трајати сјећање на њих и њихове усјпехе.

Омажом шесторици великана, Ивану Гудељу, Душку Вујошевићу, Божу Копривици, Горану Сукну, Дражену Далипагићу и Едину Авдићу - Улцињани су још једном подсјетили да ће их  увијек доживљавати као своје пријатеље.

Павле Пепђоновић - Омаж Ивану Гудељу

Посебну емоцију и сјету пробудио је кратки филм о Ивану Гудељу, легендарном фудбалеру сплитског „Хајдука“, чија је прича постала много више од сјећања на једног великог спортисту.

Управо је Гудељ био почетна искра из које је потекла несвакидашња прича о Мундијалу, чији је идејни творац Улцињанин Павле Пепђоновић. Промоција Гудељове књиге прерасла је у нешто много веће, сусрет људи, успомена и емоција, који је окупио више од 500 учесника, међу којима су и највећа имена југословенског спорта. Тако је прича о једном фудбалеру, његовој каријери и животној снази постала темељ манифестације која чува од заборава не само спортске великане већ и вриједности, пријатељства и дух једног времена.

Гудељ је био искра са којом је кренула ова прича, истиче Пепђоновић: „Једна посебна емоција, ипак, јер је ријеч о човјеку који је зачетник свега овога, о једној искри од које је кренула ова прича, ова мисија. Ни ми сами, понављам, нисмо били свјесни шта ће све из тога настати. Све је, такорећи, почело из игре, али видјели сте да је ово много више од тога. Присутни су осјећаји туге, с једне стране, али и великог поноса, велике части и огромног поштовања које сви ми осјећамо. Они су се само преселили на неко љепше мјесто. Заиста, тешко је ово и описати. Видјели сте колика је била концентрација људи, колико је људи било присутно. До Улциња треба доћи, а свако од њих прешао је између 700, 800, па и до 1.000 километара. Мислим да смо вечерас сви заједно послали једну велику и лијепу поруку и њима, који су нас гледали са неког љепшег мјеста, али и региону, Европи и цијелом свијету”, рекао је Пепђоновић.

Игор Милановић - Омаж Горану Сукну

Редовни учесник Мундијала био је ватерполиста Горан Сукно, репрезентативац Југославије, освајач Олимпијског злата у Лос Анђелесу 1984.године и злата на Свјетском првенству у Мадриду 1986. На његове славне дане подсјетио је саиграч и један од најбољих српских ватерполиста Игор Милановић, који је за Југославију одиграо 349 утакмица и постигао 540 погодака. Милановић је освојио два олимпијска злата, два свјетска, једно европско и два на Свјетском купу. Играо је за Партизан, Младост , Црвену звезду, Рому, Будванску ривијеру, Каталонију. На отварању Олимпијских игара 1996. године носио је заставу СР Југославије. Уврштен је у ватерполо Кућу славних 2006.године

Милановић истиче да га име Горана Сукна подсјећа само на љубав и несебичност: „Говорити о мртвима није нимало лако нити захвално. Много сам волио Горана Сукна, баш сам га волио. Мислим да је и он мене гледао с љубављу, и то великом љубављу. И он је био човјек који је био љубав. Био је човјек који никада није желио да буде у центру пажње. Увијек је био негдје по страни, а радио је један велики, велики посао. Несебично се давао тиму и у потпуности му се предавао. Жао ми је што су многи од њих отишли тако млади. Када погледам, и они су били млади, и Дражен, на крају и Праја, а и Дуле је отишао релативно млад.  Желио сам да широј публици дочарам какав је Горан био играч, али и да потврдимо оно што већ знамо  какав је био човјек“, рекао је Милановић и додао да је Улцињски мундијал пријатељства евјероватна прича. „Ово што Павле ради, ова бајка коју ствара, заиста је невјероватна. Осјећам се предивно, као да сам у неком посебном свијету. Заиста сам срећан и радујем се већ данима што ћу доћи овдје, што ћу се видјети са дивним људима у Улцињу, али и с пријатељима које дуго, дуго нисам видио, као и с некима које већ познајем. Тако да, ово је заиста невјероватно”, каже Милановић.

Игор Милановић - ватерполиста Југославије

Милановић се присјетио и гола, који му је како каже промијенио живот, гола којим је Југославија постала првак свијета 1986. у Мадриду у мечу против Италије. После чак четири продужетка Игор Милановић је ријешио сусрет, легендарним голом у последњим секундама четвртог продужетка. „Тај гол сам видио много пута. У принципу, још увијек нисам погледао ниједну своју утакмицу у цјелини. Никада то нисам радио. Некако немам тај лијеп осјећај, непријатно ми је да гледам самог себе. Ваљда још увијек у глави нисам изашао из улоге младог играча и прихватио да сам сада већ ветеран. Али тај гол сам заиста видио милион пута, јер се често појављивао у најавним шпицама и разним прилозима. На неки начин, управо је тај гол обиљежио моје име и моју каријеру. Промијенио ми је живот. Тај гол ми је заиста промијенио живот”, рекао је Милановић.

Омаж Душку Вујошевићу

Улцињски Мундијал пријатељства присјетио се и легендарног тренера Душка Вујошевића али и легендарног Праје, Дражена Далипагића, који је обиљежио европску кошарку  седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека. Праја са непогрешивим шутом.

О играчкој каријери Далипагића говорио је југословенски и и први капитен кошаркашке репрезентације Словеније Петер Вилфан, који је истакао да се на бројне начине морамо подсјећати на велика дјела великих спортиста, те да је Мундијал пријатељства једна о тих манифестација која слави имена највећих икада: „Лијепо је то што их се сјећамо, што их никада нећемо заборавити и што ћемо и наредних година, докле год будемо живи, причати о њима и ширити ту причу. Важно је да млађим генерацијама увијек говоримо и објашњавамо ко су ти људи били, шта су урадили, какви су то спортисти били и, прије свега, какви су то људи били. Већ годинама говорим, и то исто важи и за Словенију, да смо још прије десет или двадесет година морали да почнемо да снимамо кратке филмове о нашим спортистима, о тим врхунским мајсторима. Сада већ каснимо, али никада није касно да се то уради. Важно је да генерације које долазе могу да их виде, јер када својим очима видиш шта је неко радио и на који начин, онда то много боље запамтиш”, рекао је Вилфан.

Додаје да се посебно радује посјети Улцињу, јер су то за њега незаборавни тренуци: „Први пут сам био прошле године и, када сам се вратио у Словенију, давао сам неколико интервјуа и говорио о томе шта се овдје заправо дешава, шта сам ја овдје доживио и шта ти људи раде. Када сам им описао како све то изгледа и како се одвија у Улцињу, нису могли да вјерују. Питали су ме у чему је разлог и зашто се све то организује. А ја им онда поново објашњавам, као што би Павле рекао: само нам је љубав потребна, будимо човјек човјеку, дружимо се и не заборављајмо историју, јер је она важна. Сјећајмо се своје прошлости и једноставно схватимо да је живот кратак  хајде да у њему уживамо. Срећем људе са којима сам некада био, дружим се са старим пријатељима и упознајем нове. Срећем и људе које сам, рецимо, прошле године видио први пут након дуго времена. Нас шесторица смо се прошле године окупили у Улцињу, а сви смо били на Свјетском првенству у Манили. Мислим да смо се на овакав начин први пут окупили након 1978. године. То је успомена коју никада нећу заборавити”, рекао је Вилфан.

Петер Вилфан - омаж Дражену Далипагићу

Великих кошаркаших имена присјетио се и југословенски кошаркаш Зоран Чутура, који је заједно са Дивцом, Рађом, Обрадовићем, Паспаљем, Петровићем освајач олимпијског сребра у Сеулу 1988. године. „Емотивно је, то је прави израз, барем када је ријеч о овом окупљању. У сваком случају, треба честитати људима који су се упустили у овај захтјеван пројекат и организовали једну овакву манифестацију. Ријеч је о заиста лијепој иницијативи која је окупила људе из неких прошлих времена, можемо рећи и људе који су помало пали у заборав. Мени је ово друга година да долазим и увијек ми је драго када видим нека драга лица и сретнем људе који ми много значе”, каже Чутура.

Након омажа највећима, прича о кошарци на Петом Мундијалу пријатељства се не завршава. Улцињ је посјетио још један спортиста чије име је остало урезано у сјећање свих љубитеља кошарке, Дино Рађа. Икона сплитске, југословенске и свјетске кошраке, НБА звијезда, члан Кошаркашке куће славних.

Дио изгубљеног Дрим тима Дуде Ивковића, дио тима који је освојио злато за земљу која више није постојала. Било је то на Европском првенству у Риму 1991. године када је Југославија освојила златну медаљу, побједивши у финалу домаћина Италију резултатом 88–73. То је било посљедње злато које је освојила јединствена југословенска кошаркашка репрезентација. У њеним редовима тада су били Тони Кукоч, Дино Рађа, Владе Дивац, Жарко Паспаљ, Зоран Савић, Предраг Даниловић, Александар Ђорђевић, Велимир Перасовић, Јуре Здовц, Аријан Комазец, Зоран Сретеновић и Зоран Јовановић. Тренер им је био Душан Дуда Ивковић.

Филм о Дину Рађи "Од Сплита до Кошаркашке куће славних"

Филм „Од Сплита до Кошаркашке куће славних“  о кошракашом путу Дина Рађе управо је говорио о тим моментима али и о славној каријери у Југопластици, Месађеру, Бостон Селтиксима, Панатанаикосу, Задру.

Током приказивања филма, Рађа није могао сакрити емоције, јер како је рекао, све је мање оних који су у филму данас међу живима. „Нажалост, многи моји пријатељи које видимо на овим снимцима више нису међу нама. Нема Цапе, нема Сретe, нема Дуде, нема ни неких Американаца и многих других. Али, то је живот, идемо даље. Док смо ми овдје, док се дружимо и док чувамо успомене на све њих, све је супер. Мислим да млади, када погледају ове снимке, могу да виде колико је рада уложено, колико је труда и одрицања било потребно да би се дошло до таквог нивоа. То је и порука коју им треба послати: без рада и жртвовања нема успјеха. Потребно је жртвовати се дуги низ година. Када одиграте једну добру сезону, то не значи да је посао завршен напротив, тек тада треба запети још више. Иза врхунских резултата стоје године рада, дисциплине и одрицања. А то значи и да понекад морате да жртвујете дио времена које бисте иначе посветили другим стварима у животу”, рекао је Рађа.

Дино Рађа

О филму који приказује каријеру и живот Дина Рађе причао је и кошаркаши тренер Владо Ђуровић, напоменувши да је Рађа гдје год је играо освајао титуле: „Он је рекао да је један од најважнијих потеза у његовом животу био то што је узео Кролу из Сплит за тренера. И заиста, када видите како су радили, јасно је да је то био прави рударски рад. Управо му је такав приступ помогао да изгради овакву каријеру и да готово свуда гдје је играо осваја титуле. То је заиста фантастично. Види се да је и он пун емоција након филма. Каже да га је гледао, не знам, можда најмање петнаест пута. Јуче сам с њим ручао и разговарали смо о томе. Рекао ми је да се сваки пут расплаче док га гледа. И заиста, ево, и сада су му кренуле сузе на крају филма. Могу да вам кажем да су и људи око мене били веома емотивни. Када видите, рецимо, Дражена Петровића, који се више пута појављује на снимцима док игра с њим, па онда Зорана Сретеновића и све те људе којих више нема, обузму вас емоције. Наравно, њега то посебно погађа јер је познавао много више тих људи који више нису међу нама”, истакао је Ђуровић.

Промоција књиге "ЖОЦ"

Прича о кошарци на Петом Мундијалу пријатељства у Улцињу обогаћена је промоцијом књиге „ЖОЦ“ о Жељку Обрадовићу, најтрофејнијем европском кошаркашком тренеру, аутора Бранимира Смилића и Николе Новаковића. О раду и трофејима Жељка Обрадовића говорио је хрватски кошаркашки тренер Жељко Павлићевић  који је први пут  учествовао на Мундијалу пријатељства у Улцињу. Током промоције књиге „ЖОЦ”, Павлићевић је открио да је Обрадовићу послао поруку подршке након што је напустио клупу Партизана. Порука је гласила „Повратак спасава све осим тебе“: „У том тренутку осјетио сам потребу да му се обратим. Била је то она ноћ када сам претпостављао да се двоуми. Сви смо ми тренери такви не спавамо и нисмо мирни када се дешавају тако важне и преломне ситуације. С обзиром на то да је он највећи тренер у историји и да ће то остати, сматрао сам да мој савјет није никакво наметање мишљења. То је био савјет човјека који је и сам прошао кроз много тога, са жељом да му поручим да не дозволи да га други наговарају на нешто што можда није најбоље за њега. Знате, ви се једном вратите, све се среди и ситуација се смири, али његови проблеми и даље остају. А све то кошта здравља, а њему то заиста није било потребно. Мислим да је добро поступио. У том смислу је била и та моја порука”, испричао је Павлићевић.

Мундијал је и ове године значајне тренутке посветио фудбалу. Промовисана  је књига „Хаџија са Кошева“, посвећена Фаруку Хаџибегићу, а приказан је и документарни филм „Моца – Једна од најљепших фудбалских прича“.

Илустрована монографија посвећена Момчилу Вукотићу, фудбалској легенди београдског „Партизана“ и непоновљивој црно-бијелој десетки. Прича о једном времену, једном фудбалском мајстору и филозофији живота и спорта која данас све више ишчезава. Носталгија за данима када је фудбал био много више од игре, а мајсторство се огледало не само у потезу и голу, већ и у достојанству, карактеру и поштовању. Свједочанство о великим побједама, незаборавним тренуцима и посебној спортској етици. Јер постоје легенде чија се величина не мјери само трофејима и резултатима, већ трагом који остављају у срцима људи.

О Момчилу Вукотићу, фудбалском мајстору и легенди црно-бијелих, говори Дејан Савићевић, једно од великих имена југословенског фудбала. Сјећање на великог играча, вријеме када је фудбал имао посебну душу и мајсторе чија је игра превазилазила границе терена. Јер о истинским величинама најљепше свједоче они који су и сами исписивали историју фудбала.

„Чак сам једном приликом играо против њега. Било је то против Партизана, у Подгорици. Ја сам био на клупи, био сам још клинац. Ушао сам на неколико минута, али га се добро сјећам. Био је врхунски играч, а то се могло видјети и у овом филму. Нисам упознао много бољих играча који су толико дали Партизану колико је дао Моца. Он је права легенда. Мислим да га је Драган Џајић у филму најбоље описао и дочарао какав је играч био и о каквој се величини радило. Био је добар човјек, отворен за разговор, непосредан и увијек спреман за шалу. То сви памте када говоре о њему. Волио је и да запали цигарету, тако да смо и по томе памтили неке заједничке тренутке. Заиста о њему могу да кажем само најљепше ствари”, сјећа се Савићевић.

Посебну поруку подршке Мундијалу пријатељства упутио је и предсједник Црне Горе Јаков Милатовић, који се присутнима обратио видео-поруком на свечаном отварању манифестације. Догађају који слави спорт, пријатељство и заједништво, тако је подршку пружио и највиши државни ниво.

Оснивач Мундијала пријатељства Павле Пепђоновић

Мундијал пријатељства у Улцињу одавно је прерастао оквире спортске манифестације. Постао је прича о људима, великим емоцијама и граду који је отворио срце својим гостима. Од хотелијера који бесплатно уступају смјештај, до оних који обезбјеђују храну, пиће и све што је потребно да се гости осјећају као код своје куће,  цијели Улцињ живи за ове дане. Овдје се не мјери ко је колико дао, већ колико је срца у све то уткано. А оно што се дешава на Мундијалу, ти загрљаји, сузе, сусрети послије много година и искрена радост људи који су поново заједно, тешко је пренијети и камером и ријечима. То једноставно мора да се доживи. О овој несвакидашњој причи, која је ујединила град и показала да је пријатељство највећа побједа, говори идејни творац и организатор Мундијала пријатељства, Павле Пепђоновић. „Током свих пет година, грађанке и грађани Улциња, власници апартмана, хотелијери и угоститељи нису наплатили ништа за оно што пружају учесницима. То траје три дана. И мислим да управо то најбоље говори о људима и о томе шта овај догађај представља. Ове године имамо резервисане 704 собе за Мундијал пријатељства, а све се то дешава ван туристичке сезоне. То је додатна отежавајућа околност, јер тада више нема толико запослених. Зато све ово износе локални људи, чланови породица, жене, мајке, снаје и невјесте, које саме уређују, одржавају и припремају све што је потребно. По свим тим аспектима, ово је заиста јединствен и посебан догађај. А ту су и спортисти, спортске легенде и људи из различитих спортова. Имамо овдје и спортисте који су наступали у нижим ранговима такмичења, али и олимпијске побједнике. Ипак, овдје смо сви прије свега људи. То је лијепо описао покојни Божо Копривица, који је заједно с нама утемељио ову причу. Читао сам његову репортажу. Написао је да је ово догађај који се не може описати ријечима. Говорио је о атмосфери у којој нема ега, иако су на једном мјесту окупљене толике спортске величине. Нико нема сујету да сједне у тринаести ред, нико не инсистира на посебном третману. А ту је и човјек којег су можда већ сви заборавили, али и он дође и постане дио свега овога. Тај ниво толеранције, заједништва и међусобног поштовања заиста је неописив. Овдје нема строгих протокола, нема подјела и нема потребе да се било ко доказује. Због тога је и нама који смо у организацији, а има нас доста, много лакше да функционишемо и да заједно живимо овај догађај. На Мундијалу пријатељства има свега, али оно што је најважније јесте наш слоган: „Само нам је љубав потребна“. Сви смо ми људи. Било да сте петоструки првак свијета или сам ја освајач сребрне медаље на Балкану, на крају смо сви исти. Свима су нам потребни љубав, међусобно поштовање, срећа и радост”, истакао је Пепђоновић.

И када се угасе свјетла, када се посљедњи загрљаји претворе у успомене, а путеви поново одведу свакога на своју страну, у Улцињу ће остати оно најважније  а то је љубав која нас је окупила и пријатељства која не познају границе ни вријеме.

Можда камера не може да забиљежи сваку сузу, нити ријечи могу да опишу сваки загрљај, али срце памти све. И управо зато Мундијал пријатељства није само сусрет спортских великана, већ подсјетник да смо, упркос свим разликама, најближи онда када једни другима пружимо руку и отворимо срце.

Затврање Петог Мундијала пријатељства са Дином Рађом

Зато вјерујемо да ће ова прича трајати. Јер све што је саграђено на искреном пријатељству, заједништву и љубави не престаје посљедњим звиждуком, нити се завршава растанком. Оно наставља да живи у људима, у њиховим сјећањима и у сваком новом сусрету.

А ако нас је Мундијал нечему научио, онда је то да нам, у свијету који често заборавља шта је заиста важно, није потребно много да бисмо били срећни. Потребни су нам људи, искрени загрљаји и мало више разумијевања.

Јер на крају, када се саберу све побједе, сви голови и све медаље, остаје само оно што је одувијек било најважније љубав.

Мундијал пријатељства, Улцињ. Јер, само нам је љубав потребна.

Фото: Наташа Петровић, Сенад Жупљанин