„То је био вук, горски вук“: Књига која оживљава судбину Влада Шипчића

Књига „Горски вук – Владимир Владо Шипчић“, аутора Марка Маџгаља из Даниловграда, која доноси причу о животу и судбини једног од посљедњих припадника Југословенске војске у отаџбини који су након Другог свјетског рата пружали отпор комунистичким властима, промовисана је у Фочи.

Дјело је резултат осмогодишњег истраживачког рада аутора на прикупљању и проучавању историјске грађе о посљедњим припадницима ове војске. Кроз причу о Владимиру Владу Шипчићу, једном од познатијих представника послијератног герилског отпора на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, читаоци се враћају у период бурних историјских дешавања, упознајући се са његовим животом, породичним околностима и судбином људи који су се након завршетка рата нашли на супротстављеним странама.

Шипчић је, према ријечима аутора, са свега 17 година ступио у редове Југословенске војске у отаџбини, у Челебићки батаљон Фочанске бригаде. Књига доноси причу о његовом дјетињству, породичним приликама и догађајима који су обиљежили његов живот, али и шири историјски контекст послијератног периода. Како истиче Маџгаљ, за становнике Фоче и овог региона важно је да се упознају са ратним путем Владимира Шипчића и дјеловањем Фочанске бригаде Југословенске војске у отаџбини, чији је он био припадник, а која је, према његовим ријечима, бранила српски народ на овим просторима током рата, али и након његовог завршетка.

„Управо ти посљедњи краљеви војници били су припадници Фочанске бригаде, под командом нашег славног Милана Матовића. Кроз истраживање живота Влада Шипчића открио сам и бројне личности које су дјеловале у оквиру Фочанске бригаде. Њихов ратни пут, као и достојанство које је Матовић носио током рата и послијератних година, одувијек су ме фасцинирали. Документ који сам објавио, дневник команданта Милана Матовића, и данас се у Војном архиву у Београду води у евиденцији документације непријатељских јединица. Сматрам да ће отварањем досијеа и доласком до релевантне документације бити скинута љага са посљедњих краљевих војника и да ће истина коначно изаћи на видјело, те да ће се сазнати да су они, заправо, били једина регуларна формација на овим просторима“, рекао је Маџгаљ.

Током осмогодишњег истраживачког рада у архивима, Маџгаљ је обишао и терене сјевера Црне Горе и Горње дринске регије гдје су се последњи краљеви војници кретали и скривали након Другог свјетског рата. Драгоцјена су свједочења потомака каже аутор: „Највише сам се ослањао на људе са подручја на којима су се они кретали, јер су најаутентичнија свједочанства сачувана у породицама бораца и међу њиховим комшијама. Ријеч је о причама које, када се потврде у неколико села, представљају поуздане информације. Током истраживања долазио сам и до документације која је бацила сасвим другачије свјетло на све оно што су о овим догађајима до сада писали комунисти“, навео је Маџгаљ.

Најупечатљивија свједочења о Владу Шипчићу аутору је пренио његов брат Радоје, који током љета борави у њиховом родном селу, Малој Црној Гори, подно Дурмитора. „Са Радојем сам готово свакодневно у контакту, а његова најупечатљивија сјећања на брата везана су за август 1956. године. Тада је, на једном извору испод Дурмитора, поливао брата водом како би се умио и опрао, и том приликом угледао његово дивовско, готово аполонско тијело. Према Радојевом свједочењу, до данас није срео човјека тако развијене физичке грађе. Једном приликом питао сам Радоја да ли је Владо волио да запали дуван. Одговорио ми је да јесте, али да би то чинио само када је вјетар дувао у супротном смјеру, како дим не би одлазио према путу којим би му неко могао прићи. Тај детаљ много говори о његовој опрезности и о томе шта му је помогло да толике године остане неухватљив. Иако се Владимир понекад кретао у групама, највише је волио да дјелује самостално. Занимљиво је и то да наслов књиге „Горски вук“ нисам дао ја, већ су га наметнули људи са терена који су ми причали о њему. Своја казивања често су завршавали ријечима: „То је био вук, горски вук.“ Зато сам одлучио да тај назив остане и да управо он буде наслов књиге“, додао је Маџгаљ.

Иако се у појединим документима наводи да је Владимир Шипчић убијен 29. јула 1957. године, Маџгаљ сматра да за тај датум не постоје поуздани докази. Он је указао и на то да посмртни остаци Шипчића никада нису пронађени, док се, према резултатима његовог истраживања, подаци у досијеима УДБА-е који се односе на овај случај углавном завршавају 1955. године.

Промоцију књиге „Горски вук – Владимир Владо Шипчић“ организовала је Српска централна библиотека „Просвјета“ Фоча.