Божићни разговор о молитви са Ненадом Тупешом: Молитва нас учи смирењу и човјекољубљу

Молитва је  истрајан и искрен разговор са Богом, без трговине и очекивања да нам је Творац дужан узвратити за наша добра дјела, и када је таква учи нас смирењу, које води до спознаје грешности и покајног расположења, до спознаје да смо сви саздани по лику Божијем, а самим тим до љубави према сваком човјеку. Кроз молитву, сам Господ нас учи да опраштамо свима, као што је он опростио непријатељима који га предају страдању на крст, поручује у божићном интервјуу за Радио Фочу професор литургике на Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи Ненад Тупеша.

РАДИО ФОЧА: За почетак овог божићног разговора о молитви, да кренемо од питања шта је заправо молитва, шта она све представља, какав је то вид обраћања Творцу, да ли је то само молба да нам испуни неку жељу, или је више од тога?

ТУПЕША: На питање шта је молитва, Црква је преко светих отаца одговарала много пута током историје и ти одговори су у једном бар једногласни, а  то је да је молитва разговор са Богом, наш дијалог са Богом, обраћање Богу као Оцу, као Творцу, обраћање Светој Тројици, светитељима, Мајци Божјој. Обраћање које доживаљавамо као дијалог лицем к лицу, онима ка којима су устремљене све наше духовне и физичке снаге, зарад само једног циља, а то је добијање блаженства и вјера да ће наше молитве бити услишене. Молитва није врста трговине са Богом, очекујући истог момента да ће нам узвратити, поготово ако испостављамо своја добра дјела, па да сматрамо да нам је он дужан узвратити. Не, ми треба да се обраћамо Богу и да тражимо божанску милост за нас као пала створења, да молимо избављење и искупљење не постављајући никакве услове нити наша тобож добра дјела. Важно је да ми хришћани увијек знамо да је свако молитвенио обраћање полагање наде на Бога, уз пуну свјесност о нашој недостојности, и  да Господ по милости својој услишује наше молитве, никако не ултимативно. Свједоци смо да свака молитва не бива услишена, управо због тога што је трговачки настројена, није утемељена на љубави. Ако желимо истински да разговарамо са неким у свакодневном животу, морамо да имамо чисту намјеру, чисто срце, да изнесео некоме наш проблем, жељу или благодарност да бисмо дошли до неке врсте споразума. Тим прије када станемо пред лице Творца и светих угодника Божјих треба да имамо искреност у комуникацији молитвеној ничим условљену, већ само љубављу, са надом и жељом да ће нам Господ,  иако грешним, услишити оне молбе које су по његовом непогрешивом суду за нас најбоље и најцјелисходније за наше душевно и тјелесно здравље.

РАДИО ФОЧА: И поред тога што знамо да је молитва на корист само кад се врши са дубоком пажњом у срцу, ипак нам се дешава да нам мисли лутају. Како то спријечити, да нам се молитва не би претворила у пуко декламовање, аутоматско изговарање научених ријечи?

ТУПЕША: Свако од нас, као слабо биће, у молитви често бива растројен- језик и усне изговарају једно, а мисли и срце су негдје на другом мјесту. То је читав један подвиг на који нас упућују аскете и подвижници, данас оци монаси, како и на који начи треба да се усредсредимо на молитву. Апостол Павле нас учи „молите се без престанка“. Наш читав живот, све кретање и дјелање треба да је молитва, не само када станемо пред икону. Молитва је истрајност, рад, свако наше дјелање усмјерено ка добру, ка испуњавању оног циља који је Бог пред нас ставио, а то је задобијање Царства небеског и служење ближњем свом. Расијаност мисли је нешто што је просто неизбјежно, нико од нас не може рећи да је увијек стопостотно сконцетрисан на молитву. Просто, мисли долазе и одлазе, али што рече велики старац Јулијан Студенички, блажене успомене, мислима не можемо забранити да долазе у нашу главу, али силом молитве можемо спријечити да се угнијезде у нашој глави, поготово зле мисли. То је велико искушење и једини начин да се побиједи је истрајност, да човјек не попушта, него да истрајава у молитви.  Молитва може да буде сажета и изражена и у пар ријечи. Оци Цркве су нам оставили Исусову молитву „Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј ме грешног“ или још краћи облик „Господе, помилуј“, управо као најбољи метод борбе против расијаности мисли, да се човјек кратким ријечима сконцетрише на молитву онда када није могуће због недостатка пажње, због искушења да изговарамо неке дуже молитве. Борба са мислима је континуиран процес, нешто што нас прати, али истрајност је то што треба да нас оснажује и држи, да не попуштамо при таквим искушењима када наиђу на нас. Поново се повратити себи, сконцетрисати ум и срце на једно мјесто и тако молитву узносити Богу.

РАДИО ФОЧА: Како употребљавати молитву да би она водила духовном узрастању, степеник по степеник, а да истовремено не би довела до духовне гордости, до онога што се у Цркви назива прелест?

ТУПЕША: Црква нас учи да је смиреноумље и смиреност нешто што је неопходно за молитву и што омогућава човјеку да молитву произноси на такав начин да не би пао у гордоумље. Хришћанин када се крсти, као и дијете када се тек роди, бива као одојче које не једе одмах чврсту храну, него се храни млијеком, па се постепено навикава на чвршћу храну. Тако и ми као хришћани у свом животу у Цркви као крштени људи, било као дјеца или одрасли, прво се навикавамо на ту мекшу храну, што значи да се уцрковљујемо и кроз молитву Цркве се учимо својој личној молитви која је обично у почетку краћа да би се задржала усрдност у молитви. Како напредујемо у духовном животу, молитва постаје дужа и савршенија, градимо смирење кроз молитву, управо да бисмо је у смирењу произносили.  Наравно, постоје различите етапе у духовном животу, човјек час напредује, час пада, али је истрајност нешто што је најнеопходније. Ако смо истрајни, задобићемо смирење, као највиши степен духовног савршенства, онда ће гордост бити сведена на минимум. У Јеванђељу имамо примјер о митару и фарисеју, двојици људи у храму од којих се један молио тако што се хвалисао у свом гордоумљу, а други је говорио само „Боже, буди милостив мени грешноме“. У свом смирењу је дошао до највећег сазнања, а то је његова грешност. Управо у молитви, када је произносимо у смирењу, долазимо до таквог убјеђења, до своје грешности и недостојности, и на такав начин молитва рађа оно друго што је најбитније,а  то је покајно расположење. Када се јави покајно расположење, открије се сазнање да човјек никаквим својим силама, својим снагама не може задобити блаженство, онда Господ, по апостолу Павлу, излива благодат на благодат. 

РАДИО ФОЧА: Да се осврнемо на основну молитву „Оче наш“, која је записана и у Светом писму. Централни дио те молитве су ријечи „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. Да ли се може закључити да, уколико до краја и у потпуности не опростимо онима са којима смо се замјерили, ми у ствари Господа молимо да ни он нама не опрости? То наравно звучи парадоксално, али колико смо, док је изговарамо, сјесни те главне поруке молитве „Оче наш“ да нама Господ опрашта на онај начин и у оној мјери како и колико ми опраштамо својим дужницима?

ТУПЕША: Свакако да је Господ у овој молитви сажео сву философију хришћанског живота, управо желећи да нагласи да није молитва само у многоглагољивости. Господ допуњава ту молитву и каже „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити сагрешења ваша“. Опраштање кроз покајање јесте услов сваке молитве и Господ управо то говори да је наша дужност, као хришћана, да опростимо сваком човјеку, као што је и он опростио роду људском прихватајући благовољење Бога Оца да се оваплоти од Пресвете Дјеве Марије, да се тјелесно роди. Не само да се роди, него и да прими животворно страдање са крајњим опростом на крсту. То архиђакон Стефан понавља, те ријечи Христове: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. Дакле, Христос је толико опростио човјека, не само што се родио, него и претрпио спасоносно страдање, управо дајући нам образац опраштања. Ако је он, који нема гријеха, опростио нама, колико ми тек људи треба више да опраштамо ближњем свом свако сагрешење његово.  Наравно, декларативно то је лако изусити, а у животу то није лако спроводиво и зато је опростити подвиг сам за себе, који нас уводи у други подвиг молитве. Цијели живот човјека хришћанина је подвиг, који креће од оне јеванђелске „Вјерујем, Господе, помози моме невјерју“.  Ипак, у  сваком од нас каткада се пројављује невјеровање. Ми вјерујемо, али нам треба помоћ Божја да се обратимо Богу да помогне нашем невјеровању, да бисмо управо опростили гријехове дужницима, односно својим ближњима како то молитва Господња каже. Зато она јесте била и остала узор, изговорена од самога Господа као примјер и темељ сваке молитве. Циљ живота хришћанскога је да опраштамо једни друге, како бисмо задобили Духа Светога, по ријечима Светог Серафима чудотворца.

РАДИО ФОЧА: У том смислу, како на правилан начин схватити Христову поруку из Јеванђеља; „Љубите непријатеље своје и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“? Многи ће рећи да је то немогуће, да је то утопија, како учинити толики напор да се искрено помолимо за онога за којег знамо да нам жели или чини зло?

ТУПЕША: Као што рекох, љубав Божја према човјеку је бескрајна и он непријатељима својима опрашта, највећим непријатељима који га предају страдању на крст. Он управо благосиља непријатеље своје, не осуђује их. Он каже „љубите непријатеље своје и благосиљајсте оне који вас куну“ и „ако вам удари један шамар, окрени му и другу стану лица“. По философији овога свијета то је парадокс, ми бисмо требали, као у Старом завјету, да узвратимо ударарац за ударац, али Господ нам даје савршенији облик љубави јер свако непријатељство може да се пројави на наше спасење. То што наш непријатељ зазива наша страдања, кроз та страдања ми учествујемо у страдањима Господњим. Имајући на уму да је и тај непријатељ саздан по лику Божјем, а да је зло које се у њему укоријенило није његова природа, него нешто што се уметнуло у њега. Зато наша молитва јесте за непријатеље, да их Господ окрене од непријатељства које се уселило у њихово биће, јер је сваки човјек створен по лику Божјем и добар, није по својој природи непријатељ, него по гријеху у који је упао. Зато се Црква непрекидно моли и за непријатеље своје, као и за оне који страдају од тих непријатеља. Не би ли Господ довео у јединство и једне и друге.

РАДИО ФОЧА: Дакле, то је и она порука из Јеванђеља „Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима“.

ТУПЕША: Јесте, управо то савршенство и хришћани су призвани на савршенство. Ми не можемо да се усавршимо независно од Христа и Цркве. Човјек може да има велике моралне квалитете- имате припаднике других религија, чак и атеисте, који имају велике моралне критеријуме, чак бисмо рекли да живе и јеванђелски по неком природном закону, али ми смо призвани на то највише савршенство које је кроз Христа откривено. Једино кроз Христа, молитвом Христу и са Христом, јер је он који се моли за нас и који се моли у нама са Духом светим, можемо да достигнемо то највеће савршентво и призвани смо да непрекидно узрастамо у мјеру раста висине Христове.

РАДИО ФОЧА: У молитви обично нешто тражимо, често заборављајући молитве захваљивања. Колико је важно у молитви захваљивати Господу на свему?

ТУПЕША: Молитва захављивања, молитва благодарења како је ми у Цркви називамо, у принципу и јесте суштина свега. Највећа благодарствена молитва коју Црква произноси јесте Евхаристија, јесте Литургија Цркве. Евхаристија и јесте благодарење.  Да благодаримо Богу Творцу свега за све, све што је створио и видљиво и невидљиво. Црква и јесте благодарење Богу за све, прво што нас је из небића у биће привео, што нас је саздао, што нам даје ваздух за дисање и храну, што нас удостајава да му благодаримо преко његових дарова и да те дарове хљеб и вино приносимо на свети жртвеник Божји, који силом и дејством Светог духа постају само тијело његово, да их прима и враћа нам их као живот вјечни, као тијело и крв своју. То је највећа тајна хришћанског живота да благодари, човјек је саздан као биће благодарења и није чудо што најсветија служба у Цркви носи име Евхаристија, што у преводу са грчког значи благодарење.

РАДИО ФОЧА: За крај да резимирамо, мада је кроз разговор и речено, који су то све плодови молитве?

ТУПЕША: Плодови молитве су просто неизрециви и неизбројиви, који излазе ван граница створенога свијета и превазилазе самог човјека. Први и основни плод молитве треба да буде смирење, а када човјек изгради смирење добија  самосвијест о себи да је саздан по лику и подобију Божјем , да је призван на вјечну заједницу са Богом , коју ни смрт не може да разруши, да је призван на вјечно благодарење и у заједницу како са Богом, тако и са сваким другим човјеком. Управо градећи мир, јер смирење јесте од мира, када човјек има мир, онда је подобан анђелима који су благовијестили „Слава на висини Богу и на земљи мир“, а када имамо мир, молитву, онда имамо и добру вољу према свим људима. Зато, главни плод молитве наше индивидуалне и заједничке црквене је увођење у конкретну литургјуску заједницу, учествовање у вјечном благодарењу, а прије свега плод молитве је љубав и то је највећа од свих врлина. Једна ријеч која сажима све врлине и која је испуњење свих молитава и личних и колективних је та ријеч љубав. Боље речено, мјесто гдје се сви плодови молитве сажимају у једну врлину јесте заправо љубав, која је љубав према Богу, према ближњима и према цијелој творевини.

РАДИО ФОЧА: Пред нама је Божић. Које бисте молитве препоручили за, како га сви волимо називати, најрадоснији хришћански празник?

ТУПЕША: Божић је откривење велике тајне која је од вијека људима била скривена, која се ради нашег спасења открила управо рођењем Логоса Божијег, Ријечи Божије, Христа Господњега, Сунца правде истинског које је засијало из витлејемске пећине и просвијетлило ум и душе цијеле Васиљене и даровало спасење. Тој свјетлости да се радујемо, да је примимо у себе, како би се у нас уселила та неизрецива љубав према сваком човјеку, према свакој твари. Да поготово у ово вријеме пандемије и искушења болести покажемо крајње човјекољубље по узору на оно вјечно човјекољубље да је Бог постао човјек из љубави према човјеку, да би се спасила и обожила наша природа. Зато, нека главна наша молитва буде молитва љубави према човјеку, љубави према Богу, према твари Божијој и наравно молитва за превазилажења ове ситуације и болести која нас је снашла. Да не малаксамо духом, да то прихватимо као дар Божији, као заслугу због наших гријехова, што покајаних, што непокајаних, и да на такав начин у овој барки спасења,  коју називамо Црквом Христовим, Тијелом Христовим, дођемо до оног вјечног пристаништа, а то је Царство небеско.

Комплетан интервју са професором литургике на Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи Ненадом Тупешом можете послушати овдје: