Бадњак- веза са древним прецима

За бадњак, дрво које се пали уочи празника Христовог рођења, може се рећи да је веза са далеким прецима, старим Словенима који су живјели прије примања хришћанства.

Као Нову годину, стари Словени славили су зимски солстициј 21/22. децембра, када је најдужа ноћ, а најкраћа обданица у години, а називали су га Сунцеворот или Коловорот и тај дан био је посвећен Карачуну или Чернобогу, богу таме и смрти.

Како у једном руском часопису наводи Татјана Гуторова, у тексту под називом „Нова година старих Руса“, вјеровало се да је тог дана Карачун скратио свјетло дану и сматрало се да је најдужа ноћ граница између добра и зла. 

Већ наредног дана славила се Кољада или зависно од изговора Коледа- бог младог Сунца, почетак нове године и новог живота.  За празник се припремало данима магијским обредима чишћења куће и душе, враћали су се дугови, поправљало све што је било покварено, бацале се старе ствари, постило, ослобађало се негативних мисли.

На сам празник рано ујутро мушкарци су одлазили у шуму да потраже бадњак. Он је служио за испраћај одлазеће године па су га увече спаљивали. Али прије церемоније бадњак је био „нахрањен и напојен“ - на такав начин стари Руси су се захваљивали прошлости, наводи се у тексту Готурове.

Сутрадан, када је долазио Кољада, људи су палили огроман дрвени точак, који је симболизовао Сунце.

Првог дана нове године од куће до куће шетали су коледари- дјеца, младићи и дјевојке обучени у страшне маске, пјевајући пјесме у част Кољаде уз жеље домаћину да њега и његов дом служе зравље и срећа и прикупљајући у врећу разне поклоне.

На Кољаду се одавала част свим мртвима и спремала се каша од житарица и бобица, као јело за помен мртвих, која се и данас спрема у Русији и назива се „кутја“. Код Срба се и данас спрема слично јело „кољиво“ (могуће да назив управо потиче од Кољаде или Кољада од кољива, ко ће знати) када се даје помен упокојенима.

Примањем хришћанства, обичаји којима се славио Сунцеворот, имајући у виду датумску блискост у децембру, пренесени су на прославу Светог Николе и Божића.

Занимљиво је да се код Руса није очувао обичај паљења бадњака, док јесте код Срба и понегдје код Хрвата, а ова два јужнословенска народа су по Бадњем дану и бадњаку посебни у цијелом хришћанском свијету.

Бадњак је доласком хришћанства добио нову улогу- да симболизује ватру којом се у витлејемској пећини огријао Богомладенац.

Код Руса је Карачуна временом замијенио Свети Никола. Доласком хришћанства, Нова година једно вријеме се славила 1. марта, затим 1. септембра, да би за вријеме великог реформатора Петра Великог, од 1700. године почела да се слави истог дана као и у Европи- 1. јануара.

Доласком комуниста на власт у Русији и у дугом периоду постојања Совјетског савеза, Светог Николу, као дародавца за Нову годину, замијенио је Дједа Мраз, који је из Русије стигао и у наше крајеве.

На западу је то Санта Клаус, такође, нека врста споја предхришћанске митологије европских народа и Светог Николе.

У новије вријеме код Срба се појавио и термин Божић Бата, а потиче из српске народне пјесме, али је именица „бата“ погрешно изведена из глагола „батати“.

У пјесми се наводи „Божић штапом бата, од врата до врата, носи сува злата...“

Старословенска ријеч „батати“ – корачати уз лупкање или ударати (отуда и батина- штап за ударање), погрешно је протумаченa као именица, па се у новије вријеме почео грешком примјењивати назив Божић Бата.

Како год, обичаји попут бадњака и полазника, мада немају суштински значај, као што то имају заједничка молитва на литургији и причешће, изузетно су важни јер представљају чин поштовања прије свега према Створитељу, али и према нашим прецима, не само охристовљеним пасовима, већ и онима прије њих.

Божић можда по значају није у рангу са Васкрсом, Спасовданом, Тројчинданом, али га је управо  богатство веселих народних обичаја учинило најрадоснијим празником код православних Срба.