За Витово козје масло не питају за цијену- корона вратила углед заборављеном еликсиру

Тражња за козјим производима, познатим по томе да имају благотворно дејство за људска плућа и да повећавају отпорност на све болести, порасла је у вријеме епидемије вируса корона, а један од некада у исхрани обавезно заступљених производа, који се захваљујући тој болести све више враћа у домаћинства је донедавно заборављено козје масло.

За килограм козјег масла потребно је издвојити више од 40 марака, а када је од млијека са планинске испаше коза то је још и јефтино, имајући у виду да је такво млијеко много здравије, али због мањег удјела масти у козјем млијеку потребно је у производњи масла утрошити доста више литара, што диктира и цијену.

А управо такво млијеко је на фарми коза Витомира Шкипине, у фочанском селу Горњи Кремин на 1.000  метра изнад мора.

Његове козе су стално на испаши, а чак и зими када је мање снијега, као што је то било протекле, козе су више вани и брсте.

Вито прича да је козји путер изузетно тражен и поред тога што има високу цијену, а нагли скок тражње овог љековитог производа приписује појави короне.

„Путер се прошле године баш добро тражио, тако да сам набавио машине за производњу. Процес је једноставан- ручна машина прво одвоји милерам, који се затим стави у бућкалицу на струју и потребно је да се бућка око пола сата. Слично као што се то некада радило старински, а сада на струју иде брже“,прича Вито.

Без машине, појашњава Вито, путер од козјег млијека је веома тешко направити, јер оно има мање масти од крављег, па је за 300 грама путера потребно десет литара млијека.

„Козји путер се конзумира као и обични путер, како ко воли, са медом, најбоље онако сиров. Када бих имао веће количине требало би га претопити и онда би могао дуже да стоји, а неко више воли млад“, наводи Вито.

Једини становник Горњег Кремина прича да корона није могла "добацити" до овог планинског села.

„Овдје нема короне, ја сам тога ослобођен, у природи сам сваки дан и за мене није проблем“.

Вито се у рату спаљено родно село, из којег је одселио у раном дјетињству, вратио након живота у Сарајеву и Палама.

У првим повратничким годинама живио је у трошном објекту заједно са козама, док му прије три године у добротворној акцији Парохије устиколинске Српске православне цркве није направљена кућа, када је добио и струју.

Његово стада тренутно броји нешто више од 40 великих коза, а са јарадима је и више од 70 грла. Било би их још да му јесенас вукови нису заклали десетак коза.

„Било је штете, али општина ми је рефундирала, изашли су ми у срет и признали су ми штету. Кућу још нисам сву опремио, не могу све да стигнем, правио сам нову шталу, борим се , не одустајем. Шталу сам направио сам, козе су добиле нови дом, сад ми је лакше, крај пута су, не силазим више у поток, лакше и мени и козама“, прича увијек добро расположени и насмијани Вито.

Протекла зима била је изузетно хладна, па му је у јануару од мраза угинуло неколико јарића, али није било много снијега и могао је чешће изводити козе да брсте.

Осим вукова, посјећују га још само ловци.

„Нико не долази, једино ловци кад је лов на дивље свиње, од октобра до јануара. Било је доброг дружења, оставили су ми и меса од дивљих свиња, сушио сам, тако да хране има у изобиљу“.

Да ли ће га свеопште поскупљење животних намирница натјерати да и он више зацијени своје производе још није одлучио.

„Можеш ти цијенити колико хоћеш, народ слабије има пара. Не знам, видјећу, можда за једну марку да дигнем цијену меса живе ваге. Прошле године је било пет марака, неки су јагњад дигли на седам марака, то је превише, па видјећу“, каже Вито.

Прве комшије су му, у селу Путојевићи, удаљене три километра.

Жао му је што су се села опустјела и што се људи, изузев повремених обилазака завичаја, не усуђују на живот ван града, а на селу је, истиче, асполутна слобода.

„На селу си сам свој газда, можеш да одмориш када хоћеш, још да средим ове објекте и биће ми много лакше. Не зависим ни од кога, имам потпуну слободу, једино што сам обавезан према козама. Лијепо је бити у природи“, поручио је Вито.