Три деценије Фочанских бригада: Нису устукнули ни под НАТО бомбама

Фото: Музеј Старе Херцеговине

Тридесет је година од избијања ратних сукоба у Фочи 8. априла 1992. године.

Уједно, тај исти дан, 8. април, када је Фочу захватио пламен грађанског рата, обиљежава се као Дан фочанских бригада Војске Републике Српске. Тим поводом, саговорник Радио Фоче је Миленко Племић, предсједник Скупштине Борачке организације Фоча и један од ратних команданата.

Када се каже 8. април, шта је вама прва асоцијација, шта вам прво падне на памет?

Племић: Прва асоцијација је на рат, да смо узели пушке, да одбранимо своја огњишта, свој народ, да опстанемо своји на своме, у своме граду, свомe селу.

Да се мало подсјетимо, како су почели ратни сукоби у Фочи тог 8. априла или раније?

Племић: Раније је било неких инцидената, није било пуцања из ватреног оружја, а осмог априла почео је мањи окршај на Ћеловини гдје су муслиманске страже или извиднице напале нашу стражу, која је била постављена у непосредној близини својих кућа, неких 50 до 100 метара испред кућа. Да нису изашли да их чувају ко зна како би се све одиграло и како би се све окренуло наопачке.

У тим почетним окршајима, колике су снаге биле с једне и друге стране, колико су отприлике бројале бораца српске и муслиманске јединице?

Племић: Са наше стане то су били локални људи, 10 до 20 комшија, а са непријатељске стране претпостављам отприлике исто. Касније су борбе прешле на градско подручје, највише у Доње Поље, око данашњег Храма Светог Саве, ту су изгорјеле четири српске куће. Било је борби и по околним селима, погинули су наши борци у Брдима. Прве жртве пале су у данашњем Душанову, код џамије, погинули су Драган Николић и Родољуб Трифковић, и у Брдима Душан Давидовић и Васо Драгичевић. Борбе у граду су трајале седам, осам дана, 17. априла добили смо помоћ у виду гарде добровољаца из Србије, у којој је било највише наших људи из Фоче, а нешто мало и Србијанаца.  Они су продрли у Доње Поље од Душанова, а наше јединице из Превраћа су такође сишле и спојили смо се код КП дома и то сматрамо почетним ослобођењем града.

Након тих почетних градских борби, када долази до утврђивања положаја, до рововске борбе?

Племић: До рововске борбе дошло је за око мјесец, можда мало и више. Непријатељ се груписао по околним брдима, по њиховом етничком простору, као што је Столац изнад Устиколине, Боровац, Прељућа према Горажду, затим подручје према Козјој Луци. Морали смо наставити акције да бисмо ослободили цијело подручје општине што се није могло извести читавог тог љета. 

Гдје су биле веће борбе у том периоду?

Племић: Једна борба одиграла се на Боровцу, управо сам ја био командир чете, гдје смо изгубили два борца и имали двојицу рањених. То је тромеђа општина Фоча, Горажде и Пале и то се десило 4. јуна. Послије тога утврдили смо се на линији Кацељ-Трудањ-Столац, то је лијево крило. Друге јединице заузеле су репетирор код Локвица према Дрини до Осанице. На десној обали Дрине наши су заузели Прељућу, коју су, уз неколико упада, сачували до краја рата.

Српска војска, нажалост, није увијек успијевала да заштити српски народ. Непријатељске снаге су у неколико наврата упадале у залеђе српских јединица, при чему би страдало цивилно становништво. Најмасовнији злочини били су у Јабуци и Јошаници.

Племић: Нажалост, то је тачно, а било је још тих инцидената са можда мањим бројем жртава, као у Пољицама код Миљевине. Било је тога јер је територија огромна, а војске није никада довољно.

Како се могло десити да Јошаница гори, а да на Прељући буде војска, да није стигла да реагује?

Племић: На Прељући је био један батаљон наше војске, а територија се пружа 15 до 20 километара, од Дрине до чајничке територије, до коте Царево гувно, немогуће је квалитетно затворити. Ми смо то затворили на неким котама, брежуљцима, а између су биле празнине куда се могло пролазити.

Познато је да су фочански борци стизали на готово сва ратишта, од Херцеговине до Босанске Крајине- да нам кажете нешто више о ратном путу фочанских бораца?

Племић: Ван територије Фоче, наше јединице су стигле најприје у Чајниче, затим у данашње Ново Горажде, а највише смо дали доприноса на Трескавици, 1993. године када смо ослободили Трново, Трескавицу скроз до Игмана, чак и Игман- Мало поље, гдје су нас међународна заједница и НАТО пакт зауставили пријетњама авионима и артиљеријом, када смо морали стати. Мимо ових праваца, наши су још ишли на Олово, затим у Босанску Крајину- у Грахово и Гламоч,  и добар дио су допринијели у правцу Невесиња, према Борачком језеру.

Трескавица је некако остала посебно свима у сјећању као поприште најтежих и најкрвавијих борби. Да нам мало опишете тај горе терен, да ли је ту било класичних линија фронта, на који начин су се ту водиле борбе?

Племић: Трескавица је врло стјеновито подручје, немогуће је скроз класичне линије успоставити, морало је остати некаквих кланаца, мада се није много упада дешавало, јер смо се у другом дијелу рата прилично ту концентрисали, то нам је постао главни правац дјеловања. На неки начин, одољели смо њиховим нападима, они су тада преузели иницијативу и до самог рата наше јединице су издржале на многим котама, као што су Крагујевац, Лупоч, Велики и Мали Љељен, Николине стијене, Ђокин торањ, који је неколико пута прелазио из руку у руке. То су неке стијене гдје се, иначе, пењу само планинари, али некако смо издржали. Долазили су нам у помоћ помало борци из Зворника, Рудог, Вишеграда и све у свему сачували смо територију, мада је пријетила опасност пред сам крај рата, општина Фоча је остала недирнута.

Да се вратимо ратишту према Горажду, како су изгледале смјене на првој линији фронта, по колико дана се боравило на линији, колико кући, можемо само да замислимо како је било зими, спавало се у земуницама, у бајтама како су их називали војници.

Племић: У љетном периоду је било много лакше, а у зимском није било пуно покрета. Правили смо сами себи бајте од дрвета, земље, греда, шта се нашло, а што се тиче смјена било је разнолико, зависно од ситуације. Некад се ишло отприлике шест дана боравка на фронту, а  два кући, да би то касније било мијењано, ако је лакша ситуација можда кући и више, ако је тежа онда нема ићи ни по 15 дана.

Каква је била исхрана?

Племић: Не могу се пожалити да је била лоша, каква таква, није неки квалитет, али нисмо никада били гладни.

Тада је активно дјеловало Коло српских сестара, било је подршке с њихове стране.

Племић: Чини ми се око Васкрса смо добијали најчешће јаја, пред Божић печенице. Било је помоћи од народа из пљеваљске општине, конкретно из Пљеваљске Слатине. Долазило је ту хране- сира, меса, скорупа, ракије, али ја сам упамтио вунене чарапе и у њима цедуљицу. На њој је писало отприлике овако: Војниче, уздравље их подерао и дочекао слободу!

Српски борци нису ратовали само против муслиманске војске, већ и против НАТО-а. У више наврата извођени су ваздушни напади, 1994. код Горажда, а затим и 1995. на више градова, знамо да је Фоча посебно страдала. Да ли сте се осјећали немоћно пред таквом силом? Како се одржавао морал међу борцима, да ли сте страховали да нећете моћи да им се одупрете? Како сте уопште тада успјели да одржите линије?

Племић: Није било лако, сналазили смо се, склањали на одређена мјеста гдје нећемо бити добар мамац. Имали смо жртава на репетитору. Што се тиче самих линија, они нису директно гађали линије по брдима, већ су ишли на објекте, као што су релеји и слично, знамо и шта је све по граду гађано. Више су гађали објекте, да нас омету у некаквој подршци.

Српски борац није имао избора, није имао резервни положај.

Племић: Није, да смо тада попустили, немамо куд, једино пред своју кућу, а ту нема одбране.

Као и у сваком рату, свака од зараћених страна има своју истину, тако и у овом. Несрећни грађански рат, јер заиста по свом карактеру то јесте био класични грађански рат, у Федерацији БиХ називају агресијом, а у Републици Српској одбрамбено-отаџбинским ратом. Вјероватно ће свако остати на својим позицијама, али да ли сте се можда након рата сретали са неким од предратних пријатеља, са којима сте се можда током рата гледали преко нишана, какви су ваши разговори, да ли има разумијевања са једне и друге стране, односно да ли икако и разговарате о тим црним данима, да ли буде разумијевања и реалности?

Племић: Ја лично међу њима немам баш неких пријатеља, али поштујем њихове борце. Ко је био прави борац он ипак поштује противника. Поготово сад, када је одмакло, видимо шта је било, било је, готово је,  ко је остао жив, остао је. Не бих могао нешто пуно ружно рећи ни на кога лично појединачно. Чак сам размишљао, да сам некога живог заробио, покушао бих да му спасим живот. То ми се чак и десило, с тим што је тај заробљени био Србин. Десило се то у Јошаници, он је пуцао на мене, ја на њега, срећа да га нисам убио. На крају када сам га надмудрио и заробио,  испало је да је Србин. Поштујем ратнике, а чини ми се да и они поштују наше. Ко је прави ратник, ко је само пушку носио, а није пуно испрљао руке, то се ипак поштује, што се каже, свако је на својој страни, па шта му Бог да.

Тридесет је година од почетка, а 27 од краја рата. Шта можемо данас рећи, да ли су српски борци поносни на своје, да тако кажемо, дјело? Српски народ на подручју БиХ је први пут добио, ако не пуну државност, а оно висок степен аутономије да може самостално да одлучује о најважнијим животним питањима.

Племић: Поносни свакако јесмо, да ли смо потпуно задовољни, вјероватно појединачно нисмо. У цјелини морамо поштовати да смо сачували територију, како  ми рече један колега професор; постављене су  неке границе, па ко зна до ког вакта, увијек ће се писати и неће се лако побрисати. Што се тиче положаја бораца, највећи дио бораца је социјално угрожен, а добар дио нас је и завршио животни вијек. У току рата ја сам био у неком средњем добу, имао сам око 35 година. Маса оних старијих вјероватно данас нису живи. Има и, наравно, доста млађих од мене, који су можда прошли горе- нису имали посла прије рата, а тешко су га нашли и послије рата.  А ми опет та средња генерација, ко је имао радно мјесто, па је на неки начин имао среће да га сачува, ми смо релативно задовољни. Што се тиче улоге наше у друштву, нисмо довољно поштовани нити задовољни, таква нам је судбина, такви су нам политичари, али ми их бирамо, па шта можемо.

Која су ваша очекивања, да ли ће се нешто можда промијенити у односу према борцима?

Племић: Минимално можда хоће, а тешко је то корјенито промијенити, јер од рата смо некако скрајнути. Колико сам упамтио стари режим у Југославији, борачка организација је одлучивала о кадровској политици, данас то нико не спомиње. У Федерацији је тога, чуо сам, било. Напримјер, власник једне кафане у Горажду није могао отворити кафану док није збринуо породицу шехида, ситни приватник, власник кафане, да не говоримо нешто друго.

Господине Племићу, хвала вам на гостовању и честитамо вам Дан фочанских бригада уз жељу да српски, а ни остали народи у БиХ, никада више не буду приморани да узму пушку у руке.

Хвала вам, придружујем се жељама, дај Боже да то буде тако.