Социјално предузетништво: Успјешни примјери борбе за достојанство- потребна системска подршка

Продавница у Мостару, кафић у Бањалуци, пољопривредна газдинства у Бијељини и Санском Мосту неки су од примјера успјешног социјалног предузетништва у БиХ са чијом племенитом мисијом се упознао новинарски караван, који су организовали ЛИР цивилно друштво из Бањалуке и АСБ из Сарајева.

Учесници новинарског каравана могли су да се увјере да друштвено одговорни предузетници, упркос непостајњу системске подршке и законског оквира, постижу одличне резултате у радном оспособљавању и укључивању у друштво осјетљивих и тешко запосливих категорија становништва.

Удружење грађана „Наша дјеца“ из Мостара уточиште је за младе без родитељског старања, који након 18. године губе право на смјештај у дом.

Уз подршку донатора из земаља Западне Европе, у „Кући на пола пута“ у Врапчићима, коју је удружење „Наша дјеца“ добило на коришћење од града Мостара, млади се уче самосталном животу и многи од њих, а углавном су то особе без тешкоћа у развоју, успјешно су се осамосталили и засновали породице.

С друге стране, кажу у овој организацији, особама са тешкоћама у развоју без родитељског старања потребна је цјеложивотна подршка.

За њих су прије шест година осмислили секенд хенд бутик „Пријатељи“, у близини Старог Града, у којем продају гардеробу, коју им претходно поклањају суграђани, а коју прије него ставе на рафове перу у свом вешерају, пеглају и сортирају.

Један од становника „Куће на пола пута“ и радника у бутику, тридесетдвогодишња Ђана Гачаница прича да је у удружењу научила да сама припрема храну, чисти просторије, одржава башту.

„Идемо сами и у куповину. У почетку смо ишли са васпитачима, а сада нам напишу на папир и ми купимо све што треба. Радим и у бутику, то ми је много драго, волим да муштерије долазе, да имам пуно посла, много ми значи да сам задовољна, да имам свој посао, да радим, да нисам на улици. Услужим муштерије, избацимо робу, прашину почистим, пометем, џогирам. Надам се да ће нам што више муштерија долазити, волим да је што више посла, да је већи пазар“, прича Гачаница.

Социјално предузетништво даје шансу рањивим и од друштва прилично занемареним категоријама да кроз радни ангажман побиједе осјећај неприпадања, да се изборе за своје мјесто под сунцем и живот достојан човјека.

У организацијама које се баве овом пробламтиком, истичу да је потребна доста снажнија подршка друштва и институција овој не само привредној, већ истовремено и племенитој дјелатности.

Пројектни менаџер у Удружењу грађана „Наша дјеца“ Сунчица Крагуљ каже да је идеја о бутику потекла из једне од њихових радионица, у којој су се са корисницима играли продаваца и купаца учећи их радним навикама.

„Анимирали смо грађане да донирају одјећу и кориснице смо мотивисали да разврставају и продају робу. Онда смо то и формално регистровали као бизнис и постало је веома значајан дио њиховог живота, јер им пружа радни стаж и укључивање у друштво, једноставно јача им самопоуздање и њихову личност“, наводи Крагуљева.

Њена колегиница Лејла Пехиљ, педагог у удружењу, истиче да њихови корисници имају снажну вољу и жељу да уче и да буду укључени и да могу много тога да постигну, а на маргини су друштва и потребно им је само пружити шансу.

Она каже да су у одређеним стварима више освијештени, да више желе да раде и да се боре, него дјеца без потешкоћа из функционалних породица, те да постоје сегменти рада у којима ће боље и квалитетније обавити посао.

„Кроз цијели живот их прати осјећај да нигдје не припадају, а када се нађу у окружењу гдје виде да они помажу, да привређују, да ту припадају, е тада се са њима чуда могу да направе“, истиче Пехиљева.

Описујући рад бутика, она наводи да једна њихова дјевојка не зна да чита и пише, али савршено добро распознаје боје и савршено добро држи све уредно и по бојама сложено.

„Друга дјевојка оспособљена је да сама иде у банку да предаје пазар, пописује калкулацију, трећа зна да куца и користи фискалну касу и њих три се међусобно надопуњују“, објашњава Пехиљева.

Педагог „Наше дјеце“ наводи да се не може ријечима описати колико њиховим корисницима значи рад у продавници и дружење са муштеријама, као и колико је с друге стране непроцјењив осјећај да су свјесне да привређују, зарађују плату, иду на посао, имају своје радно вријеме, да иду на паузу да попију кафу.

Док Ђана Гачаница у Мостару пегла и сортира робу за продавницу, неколико стотина километара сјеверно, у једном од пластеника бијељинског Удружења „Отохарин“ у току је берба јагода.

Ово удружење ради на оснаживању Рома за њихово укључивање у друштво и власник је друштвено одговорног предузећа „Агро план“ , које се од 2017. године успјешно бави органском производњом поврћа и воћа из пластеника.

Једна од запослених у „Агро плану“ Сабира Хашимовић, која је и предсједник Удружења жена Ромкиња, захваљујући Удружењу „Отохарин“ остварила је основно људско право на рад и запослење и добила могућност да живи као сав нормалан свијет.

„Отохарин ми је допринио веома много- живјети као човјек, као и сви остали, да имаш своју мјесечну плату, то ми је довољно допринијело за мој и живот мог дјетета. Прије „Отохарина“ морала сам ићи на дневницу, радиш десет дана, па онда опет немаш од чега да живиш. Нама Ромима је потребно да имамо иста права као и сви други и да нас грађани прихвате као и све друге, јер сви знамо да немамо права и када једна Ромкиња оде да тражи запослење код приватника неће је примити само зато што је Ромкиња“, прича Хашимовићева.

Она је похвалила Удружење „Отохарин“ и да је доста допринијело бољем образовању Рома што их је оснажило и учинило конкурентнијим у потрази за послом.

Запошљавање осјетљивих категорија друштва само је једна од добробити социјалног предузетништва. У ширем смислу оно подразумијева сваки вид пословања у којем се цјелокупна добит улаже у друштевно корисну дјелатност, па и у оним случајевима када је изостао радни ангажман таквих лица.

У БиХ социјално предузетништво још је у повоју, а систем и даље каска за друштвено одговорним предузетницима који нису могли чекати споре законске процедуре. А све док се док законски оквир не усвоји и не почне истински примјењивати у смислу омогућавања подстицаја и олакшица, биће препуштени сами себи у неравноправној тржишној утакмици против често нелојалне конкуренције.

У Републици Српској недавно су коначно дочекали усвајање закона о друштвеном предузетништву, што само по себи јесте помак. Међутим, друштвено одговорни предузетници нису се превише обрадовали и сматрају да су законска рјешења морала много боље да се дефинишу.

„У тексту закона преовладава „може да“, што значи да и не мора и нигдје није јасно предвиђено које су бенифиције које ће добити социјална предузећа. Потребно је да се успостави системска подршка кроз обавезу јавних предузећа да врше набавку од социјалних предузећа и кроз субвенционисање рада тешко запосливих категорија. Тако функционишу социјална предузећа у Западној Европи“, каже програмски директор Удружења грађана „Отохарин“ Бојана Јовановић.

У Федерацији БиХ недавно је основан Савез социјалних предузећа да би се заједно изборили за што боља законска рјешења на која се у овом ентитету још чека.

„Нама је веома важно и наше главно очекивање је да будемо законски препознати,  да се зна да ми привређујемо и оставрујемо добит која искуључиво служи за добробит заједнице, не за било које богаћење појединаца или институција, да се сав приход враћа у социјалне пројекте“, рекла је Адиса Хочић, директор Центра „Феникс“ из Санског Моста.

Да је потребно системско рјешење поручује и Лејла Пехиљ из мостарског Удружења „Наша дјеца“.

„Ми као удружење смо једна мала прашка, која покушава нешто да уради, али је неопходно системско рјешење. Воља људи, жеља донатора, све то постоји, али ако једном стане та дјеца ће бити на улици и имаћемо младе особе која ће са 18 година ходати по улици, одавати се алкохолу, дроги, проституцији. Тога морамо бити свјесни јер за њих нема рјешења изузев завода, али уласком у завод одузима им се радна способност и ту њихов живот престаје“, упозорила је Пехиљева.

Она је поручила је да је рад у Удружењу „Наша дјеца“ доказ да такве особе могу бити успјешно укључене у друштво, а да је на држави да одлучи шта и како даље.

„Ја се надам да ће барем неко отворити очи и погледати на њих“, рекла је Пехиљева.

Усвајањем закона у Српској и најављеним законским оквиром у Федерацији БиХ и Дистрикту Брчко, држава је тек одшкринула врата овом вишеструко корисном виду пословања.

У организацијама које се баве овом хуманом дјелатношћу свјесни су да ће морати, прије свега својим посвећеним радом, наставити снажно да упиру у та врата не би ли се мало шире отворила.

Примјери из Мостара и Бијељине, као и Санског Моста и Бањалуке, гдје је новинарски караван забиљежио такође занимљиве приче у организацијама "Феникс", "Звјездице" и "Нова генерација", свједоче и доказују да заслужују далеко већу подршку цјелокупне заједнице.

У велику посвећеност особља и неизмјерну срећу запослених корисника ових удружења могло је да се увјери више медијских кућа током новинарског каравана, који су организовали ЛИР Цивилно друштво из Бањалуке и АСБ из Сарајева.

„Социјални новинарски караван“, у којем је учествовала и Радио Фоча, прокрстарио је широм БиХ, од Сарајева преко Мостара, Санског Моста и Бањалуке до Бијељине, па назад до Сарајева.

На путу дугом више од 900 километара имао је прилику да забиљежи приче о животним шансама и новим почецима, на шта надлежне институције, а ни друштво у цјелини, не би смјели остати равнодушни.