Јесмо ли писмени и зашто нисмо?

Међународни дан писмености, који се обиљежава сваке године, 8. септембра, остао је само дан који подсјећа на елементарну писменост и који се формално обиљежава неким активностима, и то претежно у школама, док друге установе заборављају, занемарују и игноришу једну од темељних вриједности друштва.

По дефиницији писмености која је коришћена у попису становништва БиХ 2013. године, писмена особа је она која може с разумијевањем прочитати и написати кратку, једноставну изјаву о свом животу. У супротном, особа је неписмена. По том попису, у БиХ је било 2,83 посто неписмених или скоро 90 хиљада.

Међутим, писменост би требало да подразумијева много шире значење; начитаност, рјечитост, културу изражавања и комуникације, да се свакодневно надограђује и усавршава како бисмо развили навике које човјека издвајају духовно, културно и интелектуално од просјека. Данас то, међутим, није тако. Већина сматра да је довољно познавати једно писмо, знати потписати се на неки документ и ту се завршава сва склоност ка усавршавању и језичком напретку. Ново вријеме отворило је комуникацију до неслућених размјера и, путем друштвених мрежа, развија је у лошем правцу. Једноставно, људи прихватају норме које на тим мрежама поставе полуписмене особе и усвоје то као правило у даљој комуникацији. Тиме се и оно мало што је стечено у основном и вишим степенима образовања, обликује у устаљену и општеприхваћену норму па смо сада на израженом нивоу неписмености.  Довољно је погледати било коју од друштвених мрежа, па и интернет сајтова, апликација за комуникацију које користи највећи проценат становништва, па да вас преплаве неписмени наслови, текстови, коментари и поруке. Поред преузимања страних ријечи и израза, творбе кованица какве се ни замислити не могу и скраћеница, видљиве су велике рупе у елементарној писмености.  Те рупе су морале настати у току школског образовања, јер да је било темељно, ни друштвене мреже нити било каква друга промјена не би могла негативно утицати на писменост.

Наставник српског језика и књижевности у ОШ „Свети Сава“, Душко Крсмановић објашњава да је више разлога због таквог стања. „Могли бисмо кренути чак из основних школа, т.ј.  образовног система, гдје се правилном писању и књижевном језику говори искључиво на часовима српског језика, док се на осталим часовима то занемарује. Постоји иницијатива да се на свим наставничким факултетима као обавезна настава уведе српски језик што би допринијело да у бази имамо људе који раде са будућим генерацијама и који се изражавају правилно и књижевно исправно. Други разлог неписмености и који је најдоминантнији су друштвене мреже и јавни говор. Када укључимо ТВ, чујемо на који начин се људи изражавају и то је далеко од правописне језичке норме. У издавачкој дјелатности примјетно је да велики број објављених дјела нема лектора, медијске куће немају контролу онога што објављују, а директни корисници такве садржаје прихватају као исправне“, каже Крсмановић.

Додаје да се у стручним круговима одавно оперише појмом „криза читања“. „Живот је генерално бржи и тежи се краћим формама, као што су видео записи и које се брже могу усвојити. Ученици у основним школама, осим обавезне лектире, јако мало читају. Чак и обавезну лектиру читају у скраћеним издањима или неким рецензијама објављеним на интернету“,

Једно је сигурно, уколико желимо већи степен писмености, уколико желимо да се друштво развија и на интелектуалном нивоу и образовно и писмено унапређује, сви, од појединца, преко министарстава до академске заједнице, морају да се укључе врло брзо и активно, јер ћемо, у противном, остати духовно осакаћени, задовољени само дневним прелиставањем интернета чији су садржаји одавно измакли свакој врсти контроле и и задржавања било каквог стандарда квалитета. Морамо више читати, водити рачуна како се дописујемо, односно како пишемо, да прочитамо оно што смо написали и провјеримо да ли је исправно, те како се изражавамо.

И не бисмо смјели дозволити да се писмености сјетимо само оног дана када се обиљежава.