Екранизам – највећа тегоба менталног здравља код дјеце

Под слоганом „Учинимо ментално здравље и благостање приоритетом за све“ широм свјета данас се обиљежава Дан менталног здравља.  Човјечанство се данас сусреће са бројним тегобама менталног здравља, а међу највећим је екранизација.

Тегобе са менталним здрављем, које се задњих година јављају код становништа Фоче и регије, су анксиозност и депресија подаци су Центра за ментално здравље Дома здравља Фоча. Највећа тегоба код дјеце предшколског узраста је екранизација, која утиче на психомоторни развој дјетета, а стручњаци кажу да дијете узраста до три године никада не би требало да користи екране и мултимедијални садржај, док дјеца старија од три године могу их користити до пола сата дневно, уз пажљиво одабран садржај од стране родитеља.

Дјеца која су превише изложена екранима имају проблем са развојем говора, слабу пажњу и концентрацију, јер са екраном остварују једносмјерну комуникацију, а може доћи и до неуролошких проблема попут епилепсије, каже психолог и психотерапеут Центра за ментално здравље Маја Вујичић: „Ми смо примјетили да родитељи пусте дјецу да проводе више времена пред екранима и то не из немара, него из незнања какве то последице може да остави на развој дјетета. На примјер, имамо случајева када су дјеца изложена гледању цртаних филмова, који су углавном на енглеском језику, и онда дијете почне говорити енглески језик прије матерњег језика. Тај говор није функционалан, нема комуникативну вриједност, већ дијете само понавља оно што је чуло„.

Дијете увјежбава оно чему је изложено, и ако је оно у раној доби изложено екрану увјежбава комуникацију са екраном, а с обзиром да то није двострана комуникација, дијете се затвара у себе јер не добија одговоре, каже логопед у Центру за ментално здравље Слободана Павловић. „То може довести до клиничке слике која је доста тежа, дијете изгледа као да је затворено само у себе и то је клиничка слика аутизма. Наравно, не може дијете гледајући телевизију постати аутистично, али може развити неке облике понашања који личе на аутизам и све је већи број дјеце која нам се јављају са тим „привидним аутизмом“.

Кориштење мултимедијалних садржаја је један од највећих разлога због чега дјеца касније почињу да говоре, каже Павловићева. Додаје да су и родитељи изложени мултимедијалним садржајима и све мање комуницирају са дјецом. „Истраживање показује да дјеца и до три сата дневно проведу поред екрана а само 38 минута у комуникацији и игри са родитељима, што је поражавајуће. Исто тако, дјеца до четврте године разумију само 20 одсто садржаја који гледају, тако да кориштење телефона или телевизије нема едукативну вриједност у том узрасту“, додаје Павловићева.

Из ових разлога, никада није рано посјетити логопеда, како би се на вријеме уочио проблем, јер што се раније почне радити са дјецом, већа је могућност рјешавања проблема: „Што се прије јавите логопеду прије ћете добити психолошку подршку и савјетовање. Уколико дијете има проблем, добиће прикладну интервенцију и терапијски третман. Дешава се да нам се јављају родитељи који имају сумње, али установимо да дијете уредно прати развојну линију за тај узраст. Са друге стране, неки родитељи одлажу посјету логопеду па се јаве тек пред полазак у школу, када је врло тешко направити напредак са дјецом по питању говора“, каже Павловићева.  

Уколико родитељи примјете да дијете не разумије налоге, да се теже изражава и не говори ниједну ријеч до друге године, те уколико до пете године нема развијене све гласове, потребно је обратити се педијатру или логопеду, каже Павловићева. Она напомиње, да поред логопеда, родитељи имају пресудну улогу у развоју дјечијег говора те да их могу подстицати на то кроз игру и свакодневне радње: „Дјеца треба да учествују са родитељима у обављању кућних активности уколико је то могуће и безбједно за њих. На примјер, када кувате ручак, можете именовати поврће или предмете са дјететом што ће га подстаћи да изговара те ријечи. Поред тога битно је посветити се дјетету кроз игру. Не мора то бити игра са скупим дидактичким материјалима и едукативним помагалима, већ неке једноставне и свакодневне игре, како у кући тако и у природи“, напомиње Павловићева.

Човјеков мозак се развија кроз интеркацију, која не постоји уколико су дјеца у раној животној доби, када се мозак највише развија, изложена електронским уређајима. Поред интеракције дјечији мозак се најбоље развија кроз игру,  те је дјетету са дијагнозом екранизма неопходно укинути кориштење свих екрана. Иако ће дијете тада бурно реаговати, од те одлуке родитељи не би смјели одустати. Поред тога, комуникација са дјецом, игра у природу и укључивање дјетета у групу са вршњацима, су неки од начина којима сваки родитељ може подстаћи развој говора код дјетета, поручују из фочанског Центра за ментално здравље.