Ајвар Јелице Давидовић на трпези бројних Фочака

Након јесењих радова у башти, октобар је мјесец за припрему зимнице. У селу Туловићи, надомак Устиколине, Јелица Давидовић већ 18 година од својих домаћих производа припрема зимницу и тако прехрањује породицу.

 „Од пољопривреде може лијепо да се заради, али се не може обогатити“, прво је што нам је рекла Јелица када смо је посјетили на њеном имању. Када се прије 18 година вратила на породично огњиште са супругом и двије кћерке, ни она ни супруг нису имали запослење, а породицу су хранили узгојем воћа и поврћа, које су већином прерађивали и правили зимницу. Већ годинама, Јелица је,  у стотине тегли, припремала  џемове, слатка, туршију, ајвар.

Ове јесени произвела је око 300 тегли ајвара, који прави на традиционални начин, а његов укус је по жељи купаца: „То је старински рецепт, од давнина. Прво припремим парике, потом их барим или печем, и она се након мљевења укувава ајвар са патлиџаном и уљем. На десет килограма паприке стављам три килограма патлиџана и литар уља. Правим и печени и кувани ајвар, љути и слатки. Све по жељи купаца. Продајем на пијаци а имам и доста редовних купаца који сваке године наручују ајвар."

Док су школовали дјецу, Јелица и њен супруг правили су џемове и слатка од разног воћа. „Правила сам раније џем од шипурка, дријењка, шљива, све зависи шта од воћа роди те године. Нисам имала проблема ни са продајом тих производа. Увијек сам имала своје купце. Ове године нисам правила џемове и слатка, јер нам фали радне снаге, тако да сам правила само ајвар. Овде је родна земља, поврће нам добро успијева, а имамо и довољно воде па нема бриге због све чешћих сушних периода“, каже Јелица.

У три пластеника Јелица узгаја парадајз, краставац и паприку за ајвар, коју за разлику од парадајза и краставца не продаје, већ све преради. Ко се бави пољопривредом много ради сваки дан, не може се обогатити али може пристојно да живи од свог рада тврди Јелица: „Од овог посла може да се заради. Ко има своје поврће и продаје га или прерађује може лијепо да заради, јер данас доста људи купује домаће производе. У цијену свега  што произведемо урачунамо трошкове и наш рад. Ове године тегла печеног ајвара је 15 марака, а бареног 13 марака. Некоме је скупо, некоме није, али ми углавном све продамо.“

У току ратних дејстава Јелица је са породицом избјегла у Фочу, а 2004.године вратила се у Туловиће. Због тога се никада није покајала: „Супруг и ја нисмо имали запослење. Вратили смо се овде и радом, без икаквих кредита., школовали дјецу. Обје кћерке су завршиле факултете, оне су сада отишле својим путем, али док су биле са нама помагале су нам. Сада око поврћа радимо само супруг и ја. Иначе ово је наше огњиште, и овде након повратка,  никада нисмо имали проблема“.

Ова вриједна и радна породица два од три пластеника обезбиједила је пројектима уз сопствено учешће, а један су купили. Уколико би имали прилику, поред стоке коју имају на имању, наставили би да шире производњу поврћа, јер како Јелица каже, још увијек имају снаге и воље да раде.