Матица српска у Црној Гори у мисији борбе за српски језик и истину

Mатицa српскa - Друштво чланова у Црној Гори од свог оснивања 2010. године објавило је више од 100 издања којима се аргументовано, на научан и стручан начин, оповргавају фалсификати, појашњава језичка истина и све оно што је сила политиканства учинила у сулудом пројекту мијењања свијести људи, речено је на промоцији ових издања у Фочи.

На промоцији на Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ истакнуто је да је посљедњих 30 година српски народ у Црној Гори изложен постепеној  и планској асимилацији, сегрегацији и обесправљивању, а посебно од 2004. године, када је изненада унесено и грубом политиком наметнуто име црногорски језик, мада прије тога никада није постојало.

Уџбеници у школама у Црној Гори препуни су фаслификата, па тако, између осталог, дјеца морају да уче да је „Мирослављево Јеванђеље“ писано већим дијелом на црногорском, а мањим дијелом на српском језику, речено је на промоцији.

„Ноћ дугих маказа“, „Српски језик у вртлогу политике“, „Српски језик данас“, „Горички зборник“, „Путеви српског језика и ћирилице“, „Древни српски манастири“, „Црна Гора у књигама историографским“, „Црна Гора кроз историјска документа“, „Оловна времена у Црној Гори“, само су нека од издања изузетне вриједности, којима се Друштво чланова Матице српске бори за истину и очување српског идентитета и бића Црне Горе.

Професор српског језика и јужнословенске књижевности на Филолошком факултету у Никшићу Јелица Стојановић навела је да у Црној Гори, када је у питању словенски језик, никада није постојао ниједан други језик осим српског и никада се другачије није именовао осим српски.

„И данас, без обзира што је формално-правно наметнут црногорски језик,он је једнако српски,као што је увијек био. Све оно што проглашавају црногорским језиком, са једне стране то је стандардни српски језик, а са друге стране то су дијалекатски облици српског језика, јер ако кажемо ћерати, ђевојка, сутра (с са цртом), то није ништа специфично црногорско, то је једнако присутно на многим српским просторима- од Баније и Кордуна, БиХ, југозападне Србије, то је лијепи колаж српских дијалеката, српских говора, српских гласова“, наводи Стојановићева.

Она додаје да је Вук Караџић, иако тада мање лингвистички образован, боље осјећао језик него данашњи, како их је назвала, надрилингвисти.

Она је напоменула да српски народ, као мало који, има огромно културно благо и насљеђе, али његову пасивност да то благо одбрани и сачува користе други који улажу много снаге, труда и новца да би оно што је српско покушали претворити у несрпско.

„Нико нам није крив што смо превише пасивни, ваљда смо се уљуљкали у свом насљеђу и мислимо да на томе не треба ништа радити, а треба радити изнова и увијек“, упозорила је Стојановићева.

Она је навела да се у Црној Гори у задње двије године промијенило веома мало или нимало, те да се чак престало говорити о томе да је српски језик и даље веома угрожен.

„Не само да је угрожен српски језик, него је угрожена наука, угрожена је струка, све се фалсификује. На јавној сцени и даље имате оне фалсификате који су створени за вријеме тридесетогодишње власти Мила Ђукановића, помак се није направио. Скоро смо са студијског програма за српски језк упутили дописе, упућујемо их  годинама, али не добијамо одговоре, указујући да је име српског језика и даље  потпуно изостављено, да се игнорише, а тиме дискриминишу говорници српског језика- једина већина и даље у Црној Гори“, рекла је Стојановићева.

Она је додала да се надају да су страх и тортура мало нестали, да се смањују и да ће опет истина да се пројављује.

„А једина истина је истина српског језика и српски језик у Црној Гори, нема веће истине“, нагласила је Стојановићева.

Професор историје на Филозофском факултету у Никшићу Драго Перовић наводи да је у посљедњих 30 година дошло до наглог прекрајања историје, на чему се радило и у комунистичком периоду, уз оцјену да је тада ипак било научне искрености и научног поштења, када се документи нису толико фалсификовали као сада.

„Све са наумом да више нико ко живи у Црној Гори не смије себе да доживи и испољава као Србин, тако да је посебно страдала историјска наука. Дошли су нови кадрови, који су изнова писали историју Црне Горе и покушали да нас преко ноћи преведу у оно што никада нисмо били“, каже Перовић.

Задатак Матице српске- Друштва чланова у Црној Гори је, према његовим ријечима, да оваквим издањима уз мноштво скупова и промоција, научно, тачно и објективно представи историјско насљеђе.

„Да представимо шта су нам били наши преци и оставимо нашим потомцима, да и они знају, да имају на шта да се ослоне, да се не бисмо изгубили у неком вакууму између тога „нити смо Срби, нити Црногорци“, него да се једнаставно сачувамо као српски народ, да се поносимо тиме што смо Срби и да свуда можемо да кажемо истину о нама самима“, поручио је Перовић.

Професор филозофије на Филозофском факултету у Никшићу Душан Крцуновић рекао је да су мјеста са великим светињама, па тако и Црна Гора са манастиром Острог, својеврсни тест моралног хабитуса људи.

„Гдје су велике светиње и велика су искушења. Црна Гора је Српска Спарта, не само била, она је то и остала, а зашто се десило ових  30 година историјског суноврата, односно испадања црногорског друштва из историјског бића, то је нешто за шта ће нам требати више времена и временске дистанце да захватимо и разумијемо на прави и објективан начин“, рекао је Крцуновић.

Он је додао да је на овој промоцији представљен и велики зборник „Оловна времена у Црној Гори 1990-2020“, који је окупио више еминентних професора из разних научних области, који управо покушавају да одговоре на питање узрока периода који су назвали симболичним насловом,  јер олово симболизује терет, токсичност и сугерише на ратне сукобе.

„То је нешто на шта ћемо морати да одговоримо и сигурно да ћемо се дуги низ година налазити под једним људским и научним, да не кажем епистемолошким притиском, да то себи објаснимо да нам се не би поновило“, закључио је Крцуновић.

Професор Богословског факултета у Фочи Дарко Ђого истиче да је најважније да српски народ остане неподијељен, ма гдје живио.

„Људи знају да кажу да ако је Дрина граница,онда ћемо је попити, а ја кажем онда је Тару још лакше попити, она је чишћа, ближа, краћа, али је понекад чини се и дубља, дивља и непрелазнија. Врло често из те интимне стопљености, из тога што Стара Херцеговина и Црна Гора доживаљавају себе као дио истог простора, истог народа, исте моралне и светачке географије, ми често и нисмо довољно упознати са невољама постреферендумске Црне Горе, која се често Србима који живе у њој и нама који смо дио истог народа, чини као прогонитељка свега онога што сачињава биће Црне Горе“, наводи Ђого.

Он је поручио да је важно да преко заједничке културе, језика, Цркве, заједничког осјећаја и доживаљаја отаџбине, која се не може разбити референдомом, Срби у Црној Гори осјете да нису рукавац који је изолован од матице, већ да припадају моћној ријеци, дубоком кориту српске културе и црквености.

„Зато је ово вече важно не само за људе из Црне Горе, него и за нас да се просвијетлимо, да видимо да је и у неупоредиво неповољнијим друштвеним, политичким и економским околностима могуће направити право мало српско чудо, које они праве“, навео је Ђого.