Српска Варош у Фочи вијековима чувала пламен вјере и искру слободе, а у слободи заборављена (Први дио)

Фочанска Српска Варош, дио града високо у брду, који су у вријеме турске владавине настањивали искључиво православни Срби, у тешким временима ропства очувала је српско име и православље у Фочи, а крајем 19. и почетком 20. вијека изњедрила је прво Соколско друштво у БиХ, бројна културна, просвјетна и привредна друштва и интелектуалну елиту коју су чинили имућни трговци, занатлије, свештеници, учитељи, љекари, сликари, књижевници.

Насловна фотографија: Кућа породице Гргуревић испод Цркве Светог Николе

У Фочи, попут већине градова у БиХ, за вријеме османске владавине српском православном становништву било је онемогућено да настањује уже градско језгро, уз изузетак да су у њему могли да имају трговачке и занатске радње, па су Срби, осим у селима, живјели у предграђу и тај дио називан је Српска Варош или само Варош.

До пада под Турке, 1465. године, херцегова Фоча, односно Хоча, како се тада звала, према историјским изворима имала је бар двије православне цркве- једну на десној обали Ћехотине, на простору који су Турци касније назвали Каурско поље, гдје се данас налази Спортска дворана, а другу у центру старог града, на подручју данашње Пријеке чаршије.

 У једном од првих турских пописа у Фочи у којем се говори о расподјели земље, помињу се калуђери и појмови „Ступ митрополитов“ и „Двориште митрополитово више цркве“ који упућују да је ту било једно од сједишта милешевске митрополије, којој је Фоча тада припадала.

Доласком Османлија, православни вјерници остају без својих светиња и требало је да прођу готово четири вијека да би се у Фочи 1857. године изградио православни храм, али не у самој чаршији, што је тада било просто немогуће ни помислити, већ у брду изнад Фоче, у Српској Вароши.

Историчар умјетности Алија Бејтић у свом дјелу „Повијест и умјетност Фоче на Дрини“ наводи да се у историјским изворима четврт Варош, коју настањује православно становништво, помиње 1617. године, а да је, без сумње, постојала и прије те године. „Настала је негдје у 16. стољећу, кад су муслимани већ били постали апсолутна већина у граду па потиснули преостале кршћане из самога средишта”, пише Бејтић.

Падом под Турке, становништво је имало два избора- да напусти Фочу, што су многи и урадили или да прими другу вјеру. Објашњавајући процес изламизације у Фочи, Бејтић наводи да су након турског освајања и наредбе султана да се путем замјене земљишта муслиманима осигура и расподијели земљиште “како би се изградио град”, старосједиоци стајали пред дилемом. 

„Пристати на присилну продају или замјену земље у граду за земљу изван града, која није морала бити ни плодна ни наручна, или пак примити вјеру, а с њоме и друге привилегије новога господара те остати на својој дотадашњој земљи. Повијест говори да су се одлуке кретале постепено, али сигурно у томе другом правцу. Већ у 16. вијеку развила се јака муслиманска култура у Фочи, која је сигурно прилично, ако не и у доброј мјери потиснула кршћанско становништво из града”, појашњава Бејтић.

Кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић напомиње да је Османско царство било изразито теократско исламско друштво, које је хришћанској заједници наметнуло бројна ограничења, па у градским језгрима нису смјеле да се подижу цркве, нити да се оглашавају звона, било је кажњиво истицање крста или светих хришћанских књига и икона, а уз то хришћани су имали сасвим друга правила понашања и начин одијевања, што је све довело да хришћанска насеља буду издвојена у један вид предграђа.

„Сам термин варош означава специфичан вид насеља које се налази у прелазној зони између села и града, а на такав начин формирања предграђа утицали су прописи гдје хришћани нису могли да формирају насеља у урбаним дијеловима. Тек у вријеме аустроугарске окупације православни Срби крећу да купују парцеле у питомијим дијеловима града поред Ћехотине и Дрине“, каже Михајловић.

Руски путописац Александар Гиљфердинг половином 19. вијека прошао је кроз Фочу и записао да хришћани насељавају засебну махалу, удаљену од других дијелова града, а да међу њима има врло богатих трговаца.

„Досад нису имали цркве и служба се обављала под малом дрвеном надстрешницом, довољном за свештеника, а народ је стајао около, под ведрим небом“, пише Гиљфердинг.  Он даље описује да су Фочаци недавно добили дозволу и почели зидање цркве, а да су у црквеној порти подигли мању зграду, коју су назвали митрополија, гдје радо проводи вријеме владика херцеговачки Григорије, који је, како истиче руски путописац, много заволио Фочу.

Чврста оданост православљу у дугом временском периоду док нису имали цркву очувала је пламен вјере, о чему пише и свештеник Ранко Билинац у књизи „Српска православна црква у Фочи“. Он наводи да, иако нису имали ниједну цркву, фочански Срби нису престајали да се моле Богу и да потајно иду на богослужења по приватним кућама.

„Када се угасила српска слобода и држава, они нису дозволили да се угаси кандило вјере у њиховим душама“, пише Билинац.

Тако су се, наводи Билинац, позивајући се на љетопис фочанске цркве, око 1843. године литургије служиле у приватном стану свештеничке породице Кандић- зими у великом чардаку, а љети у дворишту. И он помиње митрополитову резиденцију, односно „Владичин чардак“ у стану српске црквене општине, за који каже да је „веома сунчана соба на другом спрату са шест прозора“.

У тој згради од 1828. године дјелује Српска православна школа, једна од првих српских основних школа у БиХ, која ће касније уз Храм Светог Николе, бити главни стожер духовности, образовања и уопште друштвеног живота и напретка фочанских Срба.

Један од највећих синова Српске Вароши, њен најпознатији изданак, чувени фочански љекар Ристо Јеремић, први домаћи хирург у БиХ и један од првих академика са ових простора, описујући Фочу још као гимназијалац за лист “Голуб” 1883. године наводи да Срби мухамеданци, како их он назива, настањују равнице Дрине и Ћехотине, а православни Срби станују у стрмим брјеговима.

“Фоча се дијели на два краја- један је гђе станују Срби православне вјере и зове се Варош, а други ђе станују Срби мухамеданци зове се Фоча. Православни су одмакнути од мухамеданаца за 20 до 30 минута”, писао је тада средњошколац Јеремић. 

Он ће касније, након гимназије у Дубровнику и студија у Грацу, постати први домаћи хирург у БиХ, академик, директор Земаљске болнице у Сарајеву и почасни доктор Београдског универзитета, а као пријатељ Јована Цвијића бавиће се етнографијом, географијом и истраживањем поријекла становништва о чему је оставио бројне научне радове и вриједне записе. Више од свега, био је неуморни прегалац у очувању српског идентитета, па је са осталим виђенијим Србима из фочанске Вароши био покретач и оснивач низа српских удружења- гимнастичарских и културних, а први је на овим просторима почео и борбу против алкохолизма.

Терор аустријске власти ни њега није мимоишао, јер је ухапшен након Сарајевског атентата и осуђен у „Бањалучком велеиздајничком процесу“. Тамновао је до 1917. када је амнестиран.

Српску Варош у опису Фоче за лист Босанска вила, 1888. године, помиње и фочански учитељ Сулејман Солоњанин.

“На југу од Горњег поља, по подножју брда Околишта је српска варош, испод које се на луци украј Ћехотине налази омањи број кућа са једном џамијом, а назива се Чоходар махала”.

Мира Јелић Хаџивуковић, унука чувеног фочанског трговца Ника Хаџивуковића, којег су Аустроугари заједно са другим виђенијим Србима, међу којима је био и његов брат Ђорђе, стрељали у августу 1914. године, прича да су фочански Срби били посебно вјешти трговци.

Она истиче да су развили јаке пословне везе  са Трстом и Венецијом, а од заната, којим су се нешто мање бавили у односу на муслиманско становништво, били су, између осталог, вјешти ћурчије / крзнари/, терзије /кројачи народне ношње/, кујунџије /златари/.

Срби су живјели у предграђу Вароши, а трговачке и занатске радње биле су им у чаршији заједно са муслиманским, међу њима и радња Хаџивуковића, која и данас постоји у Пријекој чаршији.

„Моји Хаџивуковићи су трговали обућом и одјећом, доносили су робу из Трста и Венеције, па су дјевојке у Фочи имале италијанску одјећу и обућу“, прича Мира.

За вријеме турске власти, за српске трговце и занатлије су била посебна правила понашања, између осталог, да прије мрака морају напустити чаршију.

„Моја баба Војисава ми је причала да су се за вријеме Турака српске радње у чаршији морале затворити прије акшама, око пет, шест сати. Православни Срби нису смјели даље да раде, морали су прије акшама да напусте чаршију, а остали су могли да раде до увече“, каже Јелићева.

Осим тога, додаје она, прозори кућа у Српској Вароши нису смјели да гледају у чаршију, већ на другу страну у авлију.

„Грујичић је хтио да сазида кућу испод наше, купио је материјал, а онда су му рекли да не може да зида, јер не могу прозори да гледају у чаршију. Он се онда наљутио и тај материјал поклонио, па су око цркве од тог материјала сазидали зид. Послије, за вријеме Аустроугарске, чим је то могло, сазидао је доле кућу, а Грујичићи су имали и овдје у потоку кућу, као и Сунарићи, Глођајићи, Драговићи, Николићи“, наводи Јелићева.

Њена бака Војисава након злочина који су Аустроугари починили 1914. године остала је удовица и као самохрана мајка подизала је 16 дјеце- осморо своје и још толико дјеце од, такође, стрељаног дјевера Ђорђа, јер је и његова супруга Перса преминула у току рата. Најстарије је имало 18 година, а најмлађе дијете рођено је десет дана послије стрељања.

„Моја баба Војисава добила је послије признање од Краљевине Југославије и прозвали су је “Мајка херој“. Када су ђед и аџо стрељани, онда је баба са дјецом отворила књижару, која је радила све до Другог свјетског рата, када су партизани однијели све књиге. Послије рата, била је празна све док Блажо Хаџивуковић, унук од Димша, најмлађег брата мог ђеда, није завршио занат за те-ве механичара и он је ту почео да ради“, напомиње Мира.

Крај првог дијела