Сјећање на Сунариће и стару Фочу- Ко је више имао, више је и помагао (АУДИО)

Сунарићи, једна од некада најугледнијих и најимућнијих фочанских градских породица, одавно не живе у Фочи, а њихове двије куће у Грановском сокаку, једна из друге половине 19. и друга с почетка 20. вијека, и данас су добро очуване, док је већина њихових објеката у Пријекој чаршији изгорјела и порушена 1992. године.

Према породичном предању и историјским изворима, у којима се ово презиме први пут помиње 1563. године, Сунарићи су у Фочу доселили из Боке Которске око 1750. године. Двојица браће Симо и Милан населили су се у Фочу, а трећи брат Манојло у Власеницу. До краја 18. вијека, како је то забиљежио историчар Богумил Храбак, Сунарићи се већ помињу као једна од значајнијих трговачких породица у Фочи, уз Глођајиће, Хаџивуковиће и Јакшиће.

Код старих Фочака остало је сјећање да су Сунарићи били једна од породица са „највише кровова“ у Фочи.

Крајем 19. и почетком 20. вијека Спасоје Сунарић и његови синови Василије и Нико, бавили су се трговином и дрвопрерадом и у Пријекој чаршији су имали више својих објеката. Посједовали су огромну шуму, стругару „поточару“ у Драгочави, воденицу у Годијену, воћњаке и шест кућа.

Према сјећању Василијевог сина Браца Сунарића, имали су више од 100 хектара шуме на подручју Хумића и Бакића, која им је касније одузета, прво за вријеме Краљевине Југославије, када су у аграрној реформи остали без 80 хектара шуме, док им је преосталих 20 хектара, као „индустријалцима“, одузела комунистичка власт након Другог свјетског рата.

Спасоје је рођен 1865. године, у вријеме турске владавине, а оженио се Олгом Томић из Нове Вароши 1894. године, у периоду аустроугарске окупације.

Обоје су умрли 1926. године, за вријеме Краљевине Југославије, Олга у новембру, а Спасоје одмах за њом у децембру, а занимљиво је да су и рођени у истој години са мјесец разлике. Имали су троје дјеце- синове Василија и Ника и ћерку Милку.

"ДА НИЈЕ БИЛО ГАЗДА СПАСА, ПОМРЛИ БИСМО ОД ГЛАДИ"

За вријеме турског ропства и аустријске окупације, а посебно између два свјетска рата, богате фочанске породице, па тако и Сунарићи, потпомагали су школовање сиромашних ђака и рад културних, просвјетних и спортских друштава, а посебно српску школу и Цркву.

Било је то вријеме националног заноса, међусобне солидарности и велике оданости Цркви.

Василијевом сину Брацу Сунарићу, ујак Радмило Мазић, који је био познати фочански фотограф, а имао је кућу гдје се данас налази робна кућа, као малом испричао му је један детаљ у вези са његовим ђедом Спасојем.

„Један сиромашан човјек ишао је Пријеком чаршијом и овако говорио: „Јадан, тужан, свакоме сам дужан, а газда Спасоју ни броја не знам“. То је чуо мој ђед Спасоје и позвао га, узео је свеску у којој су се писали они који су куповали, а нису плаћали, него накнадно да плате, пребрисао његово име на неколико мјеста и рекао му: „Е, слушај, од данас више газда Спасоју ниси дужан ништа“, присјећа се Брацо ујакове приче.

У Грановском сокаку биле су и муслиманске и српске куће и сви су се добро слагали, присјећа се он.

„Комшијски се живјело и помагало, а ко је имао више, више је и помогао“, наводи Брацо.

Томе свједочи и једна необична посјета Сунарићима 1990. године.

Двије старије муслиманке свратиле су у њихово двориште да се, како су рекле, подсјете на некадашње дане и захвале газда Спасу.  Оне су након Првог свјетског рата одселиле за Турску, а у тренутку њихове посјете у дворишту Сунарића затекле су се Бранка Мазић и Верица Сунарић, којима су те старе жене рекле да би, да није било газда Спаса, умрле од глади за вријеме Првог свјетског рата.

ВАСИЛИЈЕ У ФОЧУ ДОНИО ПРВУ ФУДБАЛСКУ ЛОПТУ

Спасојеви синови Василије и Нико били су истакнути чланови фочанског Сокола, а како је то записао Новак Попадић- предњак Сокола, Василије Сунарић је као ђак сарајевске гимназије у Фочу донио прву фудбалску кожну лопту.

Било је то прије тачно 110 година- 1913. године, од када се може пратити развој фудбалског спорта у Фочи.

Пред почетак Првог свјетског рата, да би избјегао мобилизацију у аустроугарску војску, Василије Сунарић је заједно са свештеником Павлом Кочовићем и још неколико пријатеља, преко Црне Горе, Албаније и Италије, до које су дошли паробродом преко Јадранског мора, избјегао у Швајцарску.

Рат је уз помоћ Црвеног крста провео у Лозани, а његов отац Спасоје морао је да га се одрекне, да би избјегао конфискацију имовине- јер су Аустријанци одузимали имовину дезертерима. Други син Нико је мобилисан са свега 16 година на војну обуку у Будимпшету, али је срећом рат завршен прије него што су Аустријанци стигли да га пошаљу на фронт.

У фочанском Музеју могу се наћи и подаци о обнови рада Соколског друштва 1918. године, након што су 1914. Аустроугари забранили његов рад, гдје се, између осталих, помиње и Василије Сунарић, који је тада изабран за благајника друштва.

Василије се оженио 1929. године учитељицом Наталијом Мазић, такође из фочанске старе породице, са којом је имао ћерке Олгу и Јованку и синове Спаса /Браца/ и Душка.

ОСТАО БЕЗ МАТЕРИЈАЛНОГ БОГАТСТВА, САЧУВАО ГОСПОДСТВО У ДУШИ

Након Другог свјетског рата, све се промијенило, дошло је ново друштвено уређење и на удару су се нашле богате породице, њихова имовина и српска удружења. Баш као што су и за Аустроугаре српска друштва, посебно соколство, представљали „антидржавни елемент“, па су често забрањивани, тако је и нова власт након Другог свјетског рата укинула Соколско друштво, Коло српских сестара, „Просвјету“...

Мада је Василије Сунарић, који је уживао велики углед у Фочи, и међу Србима и међу муслиманима, када је дошло ослобођење 1945. године, како то према сјећању наводи његов син Брацо, неколико мјесеци био ангажован као „експредсједник“ општине у прелазној власти, док се није формирала нова власт, убрзо након тога је проглашен „индустријалцем“ и одузета му је већина имовине. 

Материјално богатство је ишчезло, али господство у Василијевој души је остало.

„Он је то врло стоички и достојанствено поднио. Никада о томе није ни причао, нити смо осјетили да је нешто жалио за тим, него једноставно хвалио је Бога што смо остали живи, а што је отишло, отишло је, како су већ други заповиједали. Био је врло стабилан, увијек на нивоу, ништа није тешко подносио, прихватао је све онако како јесте“, прича Василијев син Брацо.

И након одузимања имовине, присјећа се Брацо, суграђани су га уважавали и ословљавали са газда Василије, а посебно сељани из Мештревца и Врановине, који су му често навраћали и у његовом дворишту остављали коње када би долазили на пијацу.

Василије је након рата радио као службеник у Земљорадничкој задрузи „Зеленгора“, а преминуо је 1960. године.

Његов брат Нико, који је завршио трговачку школу у Сарајеву, крајем Другог свјетског рата избјегао је у Србију.

„Отац и његов четири године млађи брат Нико су били баш добри, поштовали су се као браћа, живјели су заједно. Стриц је био млађи и обојица су били у Соколском друштву, које је укинуто 1945. године. Нико је у рату преко планина побјегао од усташа у Ужице, па у Београд и више се није ни враћао“, каже Брацо.

Нико је био ожењен Радмилом Соколовић из Фоче са којом је имао двије кћерке, а преминуо је у Београду 1982. године.

ОЧУВАНЕ СТАРЕ КУЋЕ У ГРАНОВСКОМ СОКАКУ

Куће Сунарића у Грановском сокаку, дијелу града у близини Пријеке чаршије, и данас добро изгледају. Мања кућа на самој улици, како је то, прича Брацо, било записано на великој храстовој греди на улазу, изграђена је 1878. године.

Та година је веома значајна у историји Фоче, јер је вишевјековну владавину Турака тада замијенила аустроуграска окупација, када је Србима, који су до тада живјели високо у брду у Српској Вароши, омогућено да се настањују и у самом граду.

И Сунарићи су до те године живјели у Српској Вароши, гдје су имали и воћњаке.

Друга кућа, на спрат, прича Брацо, изграђена је око 1900. године. Куће су једна наспрам друге, а између њих је велико двориште окружено бедемима- „чуварима породичног мира“, што је уобичајени стил градње из тог периода.

„Колико смо у могућности водимо рачуна о кућама, да одржимо кровове, јер ако одржимо кров и кућа стоји. Поготово добро смо одржавали док је био жив мој брат Душко, који је млађи од мене шест година, он је био професор доктор на Рударско-геолошком факултету, умро је прије годину дана. Нисмо запустили кућу, може се у њој живјети“, каже Брацо, који обично љети из Београда долази у свој завичај.

Током Другог свјетског рата, у метежу спасавања голих живота, наводи он, куће су у више наврата опљачкане, док су били у избјеглиштву, тако да је однесена сва покретна имовина.

„Власт у Фочи мијењала се више десетина пута током рата: њемачка, италијанска, усташка, четничка, партизанска, али кажу да је најгоре вријеме било када је владало безвлашће- вријеме између повлачења једне и наступања друге војске. Када се у Фочи налазила усташка власт, Срби би избјегли у села, тако да су породице Сунарић и Мазић, након повлачења партизана у мају 1942. године, а прије доласка усташа, избјегле у село Врановину на подручју Челебића на граници са Црном Гором. Одатле смо ишли у Пљевља у италијанску окупациону зону, гдје смо провели више мјесеци, а послије повратка у Фочу, у авлији је израсла трава, кућа је била опустошена, није било намјештаја ни кревета, о ћилимима, постељини и другом да не говоримо“, прича Брацо.

У вишевјековним борбама за слободу, изложени сталним паљењима и прогонима, Срби су кроз историју остајали без црквених матичних књига, љетописа и других вриједних историјских докумената који су чували сјећање на прошла времена, а та судбина у Другом свјетском рату задесила је и фочанске Србе.

Усташе су запалиле и опљачкале изузетно вриједну библиотеку Српске православне школе са црквеним књигама и љетописима, а по приватним кућама су страдале и породичне архиве.

Тада је изгубљена породична читуља у којој је био родослов више генерација Сунарића.

„Према казивању мог стрица Ника Сунарића, то је била књига у корицама од коже и садржала је податке о Сунарићима више од 200 година. Током рата кућа је остала без било каквог намјештаја, али стриц Нико је говорио да му је најжаливије било што смо остали без читуље и фотографија“, каже Брацо Сунарић.

КУЋА И ДУЋАНИ СУНАРИЋА У ПРИЈЕКОЈ ЧАРШИЈИ

У посљедњем грађанском рату страдала је имовина Сунарића у Пријекој чаршији, трговачко-занатском центру старе Фоче, улици са нанизаним дућанима и занатским радњама.

Сунарићи су у Пријекој чаршији имали више објеката, између осталог и велику кућу на спрат, у којој је у приземљу дуго година била продавница „Југопластике“.

„Кућа је у основи имала 100 и нешто квадрата, доле је била велика продавница и горе на спрату велики стан“, прича Брацо.

Та кућа је 1992. године изгорјела и порушена, а на том мјесту је сада ледина.

Исту судбину доживио је и дућан Сунарића на углу прекопута Сат куле, у којем је била месара, а сада је плац који служи за паркирање возила.

Остала је очувана само једна мања радња са плавим дрвеним канатима /капацима/ на прозорима и вратима прекопута њихове порушене куће.

„Дрвени канати затварају висока дрвена врата и прозоре. То је једина таква радња која данас тамо постоји“, напомиње Брацо.

У власништву Сунарића је и објекат на десној обали Ћехотине, поред Алаџа џамије, у којем се налази позната кафана „Кум“, са прелијепом терасом изнад саме ријеке.

Та зграда некада је, прича Брацо, била качара његовог оца, газда Василија, гдје је пекао ракију, и имала је велики бунар.

БРАЦО СУНАРИЋ- ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА ПОСЉЕРАТНЕ ГИМНАЗИЈЕ

Василијев син Спасо, познатији по надимку Брацо, рођен 1937. године, живи у Београду, гдје се настанио након завршеног Технолошко-металуршког факултета .

Брацо Сунарић је прва генерација која је након Другог свјетског рата полагала велику матуру у фочанској гимназији. Било је то 1956. године. Претходно је завршио четворогодишњу основну школу- први разред 1945. године на Горњем Пољу, како каже, прекопута дрвене џамије у „Латифиној кући“, а од другог до четвртог у кући Глођајића, која се налази на углу Грановског сокака и главног друма од чаршије према Горњем пољу.

Основна школа тада је трајала четири, а гимназија осам година.

Прва четири разреда гимназије, до мале матуре, прича да је похађао у садашњој згради Дома здравља, а од четвртог до осмог разреда у тада новоизграђеној гимназији у Парку, како се називао тај дио града, на мјесту гдје је сада православни Храм Светог Саве.

У том парку, у „алеји јабланова“, од 1914. до Другог свјетског рата налазила се римокатоличка Црква Пресветог Срца Исусова, коју су изградили Аустроугари. У рату је тешко оштећена у авионском бомбардовању, а послије рата нове власти су уклониле рушевину и експроприсале земљиште за градњу гимназије.

Присјећајући се одрастања у Грановском сокаку, Брацо прича да су омиљене дјечије игре биле клис и купе ораха, а и фудбал се много играо.

Кожну фудбалску лопту „на шњуру“, из времена док је његов отац био ђак, замијенила је лопта крпењача.

„Иза наше куће биле су двије касарне још из аустријског доба /касније зграде Трговинског предузећа „Перућица“/, а пошто су оне биле изгорјеле, између је било велико двориште и ту смо до изнемоглости играли фудбал са крпењачама- лоптама направљеним од чарапа, па напуњене вуном или нечим другим“, описује Брацо дјечије игре прије више од седам деценија.

Брацо Сунарић је након завршеног Технолошко-металуршког факултета, остао да живи у Београду гдје је радио у некадашњем гиганту „Грмечу“, чији је једно вријеме био и руководилац, а послије у спољно-трговинској организацији „Прогрес“, као представник у Москви до пензионисања.

Ожењен је Татјаном са којом има два сина, Владана и Вању и од њих три унуке.

Одласком у пензију постао је активни планинар и као члан фочанског Планинарског друштва „Зеленгора“ под старе дане обишао је Маглић, Дурмитор, Зеленгору, Лелију, Биоч и друге планине у околини Фоче.

УНУЦИ ГАЗДА СПАСА УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОРИ И АКАДЕМИЦИ

Старе грађанске породице из Фоче давно су спознале да је кључ сваког напретка у образовању, па би већина њихове дјеце завршавала високе школе. Тако су осморо од деветоро унучади газда Спасоја Сунарића имали високо образовање, а петоро су били универзитетски професори, међу њима и један академик.

Од ћерке Милке, која се удала за инжењера шумарства Васу Васића, газда Спасо је имао троје унучади: Јела Грујић Васић- професор доктор фармације и академик Академије наука БиХ, Даница Васић- професор гинекологије и акушерства на Медицинском факултету у Сарајеву и Младен Васић- професор Електротехничког факултета у Сарајеву.

Од сина Василија, Спасов унук Душко је био професор Рударско-геолошког факултета у Београду, Брацо је завршио Технолошко-метарулшки факултет, Олга је била инжењер геологије, а Жанка учитељица.

Од сина Ника, Спасова унука Споменка је била професор италијанског језика на Универзитету Сингидунум, а Селена је радила као туристички радник.