Ранко Савић приповиједа о Броду- Алборија, Формоза, Први мај, "црвени ђаволи" и друге приче (АУДИО)

Након што је Радио Фоча покренула серијал „Приче из старе Фоче“, јавио нам се суграђанин Ранко Савић са питањем „да ли то важи и за Брод из неких давних дана“. Емисија је, наравно, замишљена као оживаљавање старих времена и сјећање на живот, људе и догађаје, не само у граду, већ једнако на простору цијеле општине Фоча. Након што је добио потврдан одговор, Ранко Савић, који је одрастао и дуго живио у Броду, потрудио се да, у свом стилу, како то само он зна, напише причу о овом насељу, са прегршт занимљивих сјећања.

Како је изгледао Брод прије градње дрвопрерађивачког комплекса Маглић, како је расло индустријско насеље, како је мост на Броду спасла његова љепота, ко је и када изградио познату чесму Алборију. О томе и много чему још из историје овог фочанског насеља, приповиједа нам Ранко Савић.

Стари Брод на Дрини- приче и сјећања

На четири километра јужно од Фоче, смјестило се насеље коме су давно некад дали име Брод на Дрини. Име је добио по ђемији – сплаву или чамцу причвршћеном за сајлу, којим су тадашњи становници Брода и околних села прелазили са једне на другу обалу плаховите Дрине, тј. бродили преко воде. Ђемија се налазила стотинак метара низводно од садашњег моста и радила је активно све до тридесетих година прошлог вијека, кад је изграђен мост, доста нижи од постојећег, а који је срушен у Другом свјетском рату.

Садашњи мост, познат по својој љепоти и грациозности, после Другог свјетског рата градили су ратни заробљеници – Нијемци. Постоји прича по којој је мост требао да буде на ушћу Бистрице у Дрину, јер би био пуно нижи и самим тим јефтинији и лакши за градњу, али да је Нијемац, инжењер који је водио радове рекао: „Не, не би требао бити овде, јер је превише отворен за напад авиона. Ово је Балкан, и биће још ратова“.

Не зна се да ли је ово истинита прича, ал је истина да је 1995. године у септембру, једини он од свих мостова преживио бомбардовање иако је било преко 10 авио напада. Ради околних брда са истока и са запада нису могли бити вршени напади, са југа такође, јер је на југу била Црна Гора (Југославија) тако да су напади вршени из правца Градачке стијене, тј. узводно и са сјевера. Али, мост је на средини најтањи, тако да су авио бомбе пролијетале испод лука и падале у Дрину. Тако је љепота, тј. њен предиван лук, спасила мост.

На улазу у Брод из Фоче дочекаће вас чесма Алборија, подигнута по натпису на њој 1906. године. Чесма чудног назива је заклетва свих Брођана јер да би био Брођанин мораш макар 10 литара воде попити са Алборије. Тако кажу, а ова чесма је, у ствари, спомен чесма.

Дрина је тих година била граница између Црне Горе и моћне Аустроугарске. По легенди, аустроугарски војници су ноћу прешли на територију Црне Горе у извиђање, али су их на мјесту гдје се налази чесма дочекали Црногорци и убили младог натпоручника аустроугарске војске Ференца Алборија, из богате мађарске породице. Мајка је издејствовала дозволу за градњу чесме у спомен свом сину јединцу.

Чесма се напајала водом из извора непосредно изнад, али су разним радовима на цести и око цесте направили да вода висе не тече.. Штета.

Брод је прије Другог свјетског рата био село, а на пространом пољу гдје је 1950. године изграђен ШИК Маглић пасла је стока. Углавном је то била земља породице Калајџић.

Нагли развој и раст насеља почео је са почетком рада „Маглића“.

Изграђене су зграде и бараке за раднике, кино сала, амбуланта, фудбалски стадион, осмогодишња школа. Брод је имао аутобуску везу са Фочом, у почетку три пута на дан, кад су биле смјене радника, а касније сваки сат од 6 до 22.

Такође је ускотрачном пругом био повезан са Фочом и Миљевином чувеним ћиром који је имао вагоне,  тзв. телећаре, јер није било купеа, већ су се дуж цијелих вагона пружале клупе, а у средини су стајали они који нису уграбили мјесто.

Културно-спортски живот био је организован и на завидном нивоу. Филмови су се приказивани једном седмично, а активно је радио КУД Јединство све до 1971. кад је срушена кино сала и изграђен Ауто сервис. Такође су најмање једном годишње, у љетном периоду, на стадиону ФК Радник (гдје је Фабрика намјештаја па према Сервису) гостовале познате естрадне звијезде – Станимир Петровић Лале, Мира Торбица, Мехо Пузић, Зехра Деовић, Јовица Петковић... На бурадима за нафту би се поковале даске и то је била бина, а гледаоци су од кућа носили столице, ко је хтио да сједи. На том стадиону је неколико пута било одржано такмичење сјекача БиХ. Ми дјеца смо отворених уста гледали како сјекачи обарају вертикално постављене балване и како их невјероватно брзо и стручно обрађују у греде.

Брод је имао и диско клуб АТЛАНТИС, гдје су почеле многе прве љубави и гдје су многи осјетили трептаје првог  пољупца...

Посебно је била занимљива прослава Првог маја. Почињала би много прије, јер су дјеца данима скупљала грање по шуми и правила огромну гомилу на узвишењу изнад Брода – на Главици. Уочи Првог маја у организацији наставника ОШ прављена је бакљада. На дрвеним шипкама дужине један метар причвршћивала би се празна конзерва од грашка и у њу би стављали крпе и пуцвале натопљене нафтом. Од чесме Алборија колона дјеце из основне школе са запаљеним бакљама би организовано ишла кроз цијело насеље до Дринског моста гдје би пепео истресала у Дрину. Одмах после тога би се ишло на Главицу гдје је паљена првомајска ватра, уз коју се играло и пјевало. Раном зором Кафеџић Ибро  са хармоником и чика Шипош са контрабасом су ишли између барака и зграда кроз цијели Брод и позивали људе на уранак, опет на Главицу. Излазиле би цијеле породице и ту, ако би било лијепо вријеме, боравиле на излету читав дан, уз роштиљ, мезе и пиће.

ФК Радник, основан је 1950. године кад је са радом почео ШИК Маглић, као клуб радника. Имао је кратку и славну историју. Такмичио се у рангу испод ФК Сутјеска из Фоче, јер није могло да се у сарајевској зони такмиче два клуба из једне општине. Таква је била политика. Чак се средином шездесетих десило да је Радник требао ући у виши ранг из ког је Сутјеска испала, али се то није десило, јер је договорено да због услова у лиги ипак остане Сутјеска. Посебно се памте дерби утакмице са Рударом из Миљевине, Колином из Устиколине, Стакорином из Чајница и Прачом из Праче.

Радник су звали црвени ђаволи због боје дресова, са шњурама испод врата. Играло се на стадиону без траве, на шљаци, али то није сметало момцима да изгарају на терену. У почетку нису сви имали ни копачке, па су резервни играчи носили приглавке и загријавали се у њима. Са Брода су нека звучна имена као браћа Паприца, Радмило Михајловић, Невенко Васиљевић играли за велике клубове бивше Југославије и Европе. Поред њих десетине момака је успјешно носило дрес Сутјеске: Хаџивуковић, Јегдић, Геренчић, Иконић, Тосум, Имамовић, Срндовић, Ћевриз, Давидовић, Дурић, Михајловић, Обрад Ковачевић, отац Божо и његови синови Душко и Дејан Рашевић, Васиљевић Раде итд. Посебно су се истицали, а нису направили каријере у већим клубовима Драган Јокић, Фрањо Ренер и Рашевић  Божо Кежа. Најдужу каријеру је имао Алија Муминовић  који је играо од 1955. до гашења Радника 1971. године.

Брод је био подијељен на колоније – колоне: Ресторанска колонија, колонија продавница (код поште), колонија код школе, Формоза и управа жељезнице. Занимљива је прича о Формози, колонији на десној обали Дрине, прекопута Фонтане.

Ту су некад биле три зграде за смјештај радника самаца, самачке зграде. Међутим, број тих радника је опадао и дошло се на идеју да се двије од три зграде претворе у станове и да се они додијеле радницима са Брода који су становали у баракама без купатила. Те 1968. радници који су имали рјешења, бојећи се да неко други не усели, су провалили у своје станове и забарикадирали се, очекујући интервенцију милиције. Како је око тог самачког насеља ишла пруга, са јужне и источне стране, а са запада текла Дрина, личило је то насеље на острво и дали су му име Формоза. Не зна се ко је први дао назив Формоза понукан стварном Формозом (острвом Тајван) на Далеком истоку и кризом око ње, тек Формоза и сад постоји са три зграде и са људима који ту живе.  Има чак и дјеце првих становника Формозе.

Ипак, култно мјесто на Броду је Фонтана, ресторан на десној обали Дрине.

Ту се све дешевало, све почињало и завршавало. Ту је био и матични уред, па се и вјенчавало и разводило, уписивало при рођењу и исписивало кад се умре. Ту се пило, пјевало, коцкало, дружило, сједило нако, тукло, ту је и милиција тражила и то врло често да се поступи по наређењу- ту се живјело. Ресторан Антик врло успјешно чува традицију старе Фонтане и сви Брођани, ма гдје у свијету да живе, кад дођу обавезно сврате у Антик, да се сјете неких дивних, давних дана.

Дрина, тј. ђемија на њој је Броду дала име, а дринске плаже су му дале сјај. На Броду је свака колонија имала своју плажу. Најпознатија је свакако Мачковац која и сад постоји. Диван пјешчани спруд на ком су многи научили да пливају. А препливати Дрину, то је било питање поноса и одрастања. Ту смо ми дјеца користили једну фору: млатарајући и ногама и рукама, скакали би у букове изнад Мачковца, а Дрина би нас сама однијела на другу страну. И то се пикало, као препливао си Дрину. Многи су после ишли пјешице около преко моста да се врате на Мачковац, ал о том се баш и не прича.

Друга плажа, са ситним шљунком, бијелим као снијег, била је испод ресторана и пумпе Нешковић. Ту су пристајали сплавови са туристима, јер је то била задња станица. На том дијелу је некад била брана, са десне на лијеву обалу Дрине, од Формозе до Граника. Служила је да се балвани које су из кањона Таре спуштали храбри трифтари, зауставе и подигну дизалицом на вагоне, те да се транспортују у пилану. Читава Дрина је знала бити прекривена балванима све до Трновача, а само храбри су прелазили преко њих са једне на другу страну.

Трећа плажа је била на Бистрици, на ушћу у Дрину. Ту би се направила велика брана и купало се још од маја. Мали проблем је била сепарација на Миљевини, тј прљава вода, па се ова плажа користила највише викендом кад рудник није радио.

И четврта плажа је изнад Трновача, шљунковита је и и сад постоји.

На крају ћу се похвалити чињеницом да смо ми Брођани пионири рафтинга у Фочи. Не зато што је покојни Ковач Здравко први почео да са Николић  Милом  Глежњаком и са Мастилом Миодрагом Стилашом спушта туристе са чамцима, него што смо и ми као дјеца, кад није било помена о чамцима, и кад су сплавови били ријеткост, знали да повежемо 4 тракторске гуме, да их покријемо врбовим грањем и да се са веслима од дасака спустимо од Копилова или од Челикова поља. Спуштали би се и низ Тару, али нисмо могли да гурамо шлауфе на ту даљину. Ово тек да се зна!

Брод данас је блиједа сјенка оног, старог Брода. Маглић одавно не ради, колонија код ресторана не постоји и ту је сад давно почета и никад завршена енергана, споменик глупости, нема ФК РАДНИК, ни кина, ни КУД-а, ни диско клуба, школа једва да опстаје јер нема дјеце, на Главици се још понекад пале првомајске ватре, скромно и стидљиво а првомајски уранци су историја. Ал Брод ипак живи, са неким новим становницима и са сјећањима нас који смо живјели кад је све било и љепше и слађе.

Можда ми се само чини...

Аутор: Ранко Савић