Зашто смо заборавили да је 1. мај – Празник рада?

Фото: Архив Народног музеја Ужице

Празник рада се у већини земаља које су некад чиниле СФРЈ одавно обиљежава излетима и роштиљем, раније и првомајским ватрама када је сагорјевало хиљаде гума и ваздух се црнио од тог дима. Је ли то наш наш највећи домет у борби за радничка права? Јесмо ли заборавили зашто се он обиљежава 1. маја? Зашто смо борбу за право на рад, хумане услове рада, бољи положај запослених људи, претворили у „дернечење“ на излетиштима, спремањем роштиља и забаву?

На данашњи дан  1886. у  Чикагу је 40.000 америчких радника ступило у штрајк, захтијевајући боље услове рада, под паролом "три осмице" - по осам сати рада, одмора и културног уздизања. У крвавом сукобу са полицијом убијено је шест и рањено око 50 радника, а велики број је ухапшен. Пет вођа демонстрација је осуђено на смрт, а тројица на робију. На Првом конгресу Друге интернационале 1889. је одлучено да се сваке године 1. маја масовно демонстрира као знак сећања на чикашке раднике. Да – демонстрира. Макар и мирно, макар симболично, па да се на било који начин схвати суштина празника. Та два нерадна дана које смо добили као одмор од посла, установљена су управо због тих протеста претпрошлог вијека.

Међутим, у том празнику смо нашли „вентил“ да одморимо од посла гдје радимо под ко зна каквим условима. Ниске плате, прековремени рад, често непријављени, у неким случајевима трпимо и разне облике понижења, притисака и других непријатности, које се данас зову мобинг, нису довољни да нас отријезне од првомајске прославе.

Синдикати данас, чини се, постоје да би постојали и декларативно се боре за раднике, али бројеви говоре да смо далеко од било чије заштите и да ће у неком периоду доћи до побољшања.

Предсједник Савеза синдиката Републике Српске Ранка Мишић оцијенила је за Срну поводом Међународног празника рада, да је положај радника у Српској изузетно тежак, оптерећен некоректним односом значајног броја послодаваца када је ријеч о зарадама и условима на раду, због чега напуштају ове просторе и траже мјесто гдје могу да пристојно живе од свог рада.

„Послодавци неће, не желе и немају слуха да разумију да њиховог профита и капитала нема без радника и то, прије свега, домаћих радника. Њихова кукњава да недостаје радне снаге није истинита, они кукају за јефтином радном снагом“ - рекла је Мишићева.

Просјечна плата у Републици Српској је 1.258 марака. Синдикална потрошачка корпа у Српској кошта 2.443 КМ, а само за храну за четворочлану породицу неопходно је 1.094 КМ. Не треба познавати математику да се схвати да цијела плата оде на храну.

Живимо у дуговима, кредитима, кашњењем плаћања других обавеза, наново се задужујући како бисмо платили претходни дуг.

Нема ту простора за славље и роштиљање али бар за протестном шетњом, којом бисмо тражили боље услове и стандард живота, свакако има.

„Радници у привреди имају незнатан број закључених колективних уговора и то је велики проблем који се рефлектује на остваривање индивидуалних права запослених што у великој мјери зависи од односа између послодаваца и синдиката“. Рекао је то у интервјуу за “Глас Српске” министар рада и борачко-инвалидске заштите РС Данијел Егић наводећи да се положај радника у Српској побољшава из године у годину, те да се значајно смањује број незапослених.

Могуће, али смањује се и због одласка радника у иностранство, ниске стопе наталитета и других разлога.

Ипак, остајемо слијепи, не желећи да видимо висину наше плате и услове рада, да не помињемо рударе, грађевинске раднике и друге који обављају тешке физичке послове.

Само на овај дан се сјетимо радничких права, али омамљени мирисом роштиља и пријатним природним амбијентом не узбуђујемо се много због свега и чекамо сриједу кад ћемо се вратити на посао да зарадимо за храну.