Породица и брак у кризи

На данашњи, Међународни дан породице, указује се на њену важност, потребу здравог амбијента у њој, складних односа, васпитања дјеце и уопште њеног функционисања.

Породица, која је у нашем духу и традицији успостављена као најважније ткиво живота, данас је урушена.

 Породица јесте најважнија али вријеме у коме живимо намеће друге вриједности, даје скоро неограничена права дјеци и чини се да је управо то проблем, јер се губи из вида чињеница да су дјеца незрела бар до пунољетства, да нису спремна за живот без подршке родитеља, класичног васпитавања и бриге у сваком смислу. С друге стране, угрожен је и брак, јер управо таква дјеца, која су одрасла у амбијенту без нарочитог старатељства и надзора, када одрасту ступају у брак, незрели, неосвијешћени и брзо долази до конфликата и проблема, па се може рећи да је и брак у кризи.

            Социолог и социјални радник у Центру за социјални рад, Вања Пјано, каже да смо брзо и нагло прешли праг од традиционалне до модерне породице. Од времена кад се живјело у већим заједницама, по три генерације у једном домаћинству, дошли смо до обавезног раздвајања од родитеља дајући приоритете каријери и новим навикама. „Раније су организована већа породична окупљања, знала се важност породичног ручка, везе су биле много снажније, посјећивала се родбина, а и већа је била слобода родбинских посјета.  У модерној породици скоро се подразумијева да млади брачни пар живи одвојено, у сопственој стамбеној јединици. Без обзира на материјалну ситуацију, они одлучују да имају једно, евентуално, двоје дјеце иако често имају могућност и за више. Образовање, посебно жена, је заступљено у много већој мјери него раније, а каријера је у самом врху приоритета, заборављају се много веће вриједности као што су управо дјеца и породица“, каже Пјано, наглашавајући важност сталне комуникације дјеце и родитеља.

            Од деведесетих година, прихватањем разних реформи, слабо прилагодљивих нашим традиционалним обрасцима, кроз дигитализацију смо прешли у савремено друштво. Утицај је огроман, врло брзо смо заборавили важност породице, а систем није одговорио свим промјенама на одговарајући начин.

            Директорица Центра за социјални рад у Фочи, Снежана Голијанин истиче да је из тог прелаза проистекла криза породице. „У 19. и20. вијеку породица је имала снажан коријен, док смо у савремено доба ушли неприпремљени. Ни сами родитељи се не сналазе ни у родитељским, ни брачним, партнерским односима, па смо, умјесто одговорне и самосвјесне дјеце, добили незреле личности, у великој већини случајева. То је зато што нису имали  коријен самог васпитања, неопходан до пете године живота. До тада што смо у њих усадили, стварали смо праве људе. Родитељи у први план стављају каријеру и друштвени статус, а дијете, угледајући се на њих, ствара своје импресије“, каже Голијанин.

            Она сматра да родитељи, стимулишући дјецу наградом, стварају похлепну свијест код њих. Како каже, ако је награда дјетету за неки добар поступак играчка аутић, та награда ће морати бити прави аутомобил кад дијете одрасте.  Дјеца тако не могу усвојити радне навике, немају никакву одговорност и не можемо очекивати да се формирају као зрела личност.

            Неопходна је реформа цијелог система како би се кроз институције категорисале праве вриједности и утемељила породица какву смо је познавали и која је вијековима успјешно опстајала.

            Голијанинова сматра да је лако написати у закону шта би требало провести, али је друго да ли можемо у пракси то примијенити. „Да ли ћемо моћи као стручњаци, као друштво, као људи да то примијенимо, тешко је рећи. Мислим да треба ресетовати све.  Ове генерације дјеце од 14, 15 или 16 година, које су изашле из овог „плишаног“, презаштићеног васпитања, гдје им је све удовољено, тешко да могу да се формирају као способне и одговорне личности“, каже она.

            Све врсте медија, нарочито интернет, најчешће посредтвом мобилних телефона, имају огроман утицај и на родитеље и на дјецу. Неограниченом употребом телефона угрожено је и здравље дјеце и одраслих. Сувишно је говорити да на друштвеним мрежама постоји безброј самозваних стручњака за живот, за савремену породицу и за проблеме на које наилазимо. Рјешења се требају тражити кроз реформе институција, а није тешко сазнати како су наши у старијим временима, дједови и баке, у много тежим околностима чували и сачували породицу.