Матуранти Учитељске школе прославили 55 година од дипломе

Ученици некадашње Учитељске школе „Иво Лола Рибар“ у Фочи који су завршили 1968. године, јуче су обиљежили 55 година од матуре.

Окупљени испред ОШ „Свети Сава“ евоцирали су успомене на дане када су се дружили у том дворишту, учили и ишли на разне секције. Сагласни су да ни 55 година не може да избрише сјећање на далеко боље дане.

Било је то вријеме када се школа теже завршавала, када су се више поштовали професори и када су родитељи били строжи према дјеци, дружење је било искрено и без зависти.

Радомир Долаш из Фоче каже да се омладина тог времена другачије понашала, боље дружила и помагала. „Тада су критеријуми били доста строги. Од 144 ученика који су изашли на дипломски, скоро 50 је отпало. Ми смо остали у контакту, дружимо се и чујемо се, нас петнаестак се окупљамо, мало се провеселимо и присјетимо тог времена“, каже Долаш.

„Сјећања и емоције навиру, поготово кад се дође пред школу“, каже Стоја Пухало из Калиновика. „Дивно је видјети ове људе, колеге из разреда. Дивно је видјети и двориште које су сад оплеменили, мада нам фале клупе гдје смо сједили у дворишту“, каже Стоја кроз смијех.

Упоредила је дјецу тог периода и данашње навике ученика. „Другачије је понашање и дјеце и родитеља, и уопште је другачије окружење у коме се живи данас. Наше упомене су прелијепе. Ми смо долазили сат времена прије наставе пред школу, да се видимо и дружимо, крили смо се од професора да нас не виде на корзоу, све је то било дио нашег бића и тако природно“, прича Стоја Пухало.  Некадашње генерације нису размишљале о луксузу и, како каже, данашњи живот је, поред свега, неиспуњен. „Данас су дјеца преокупирана друштвеним мрежама, они причају о дестинацијама, како ће ићи у Грчку или Турску, а ниједно не прича како ће ићи код баке на село. То је разлика. На селу се учи живјети, а не у затвореној соби са мобилним телефоном“, каже Пухало.

Миланка Остојић из Чачка, која је рођена у Миљевини, каже да се та школа може памтити само по добру. „Памтићемо је и по разним активностима, јер смо овдје имали испуњен свој живот, кроз спортске, културне и музичке активности, на техничком смо савладавали вјештине израде разних предмета, тако да нам је вријеме у школи било драгоцјено. Професоре памтимо као дивне људе који су нас посматрали као одрасле, указујући нам на озбиљност позива који смо изабрали. Нисмо подлијегали материјалном, пролазном, потрошачком, већ смо се вољели и искрено дружили“, прича Остојићева.

Од 144 уписана, распоређених у три одјељења, дипломирало је 97 учитеља.

Након часа и обиласка школе, матуранти су дружење наставили у ресторану.