Домановић никад актуелнији

Универзалност дјела Радоја Домановића, његов подсмијех грађанском друштву и осјећај епохе у којој је живио, предмет су истраживања књижевно-историјске науке на многим европским универзитетима. Била је то и тема о којој је синоћ у Центру за културу и информисање говорио проф. др Горан Максимовић, поводом 150 година од рођења једног од највећих српских писаца.

”Сатиричар казује и онда кад хумориста заћути! Хумористи се зато опрашта готово све, а сатиричару се све памти и узима за зло!”  Тако је и Радоје Домановић, због свог књижевног рада, наилазио на бројне проблеме и остављан без службе. Његово дјело је, међутим, живо и данас и служи као опомена, због свих друштвених накарадности које генерације након њега проживљавају.

Било да се ради о времену у коме је он живио или овоме данас, његови су текстови актуелни и снажна су критика и властима и народу због свих присутних аномалија.  

Професор Максимовић каже да су сатире Радоја Домановића антиципирале проблеме савременог друштва и зато се предавање односило на аспекте сатиричног приповиједања у његовом и нашем времену.  „Домановић је, као писац, кроз универзалне симболе и метафоре препознао многе проблеме које оптерећују српско друштво и наш менталитет, а са друге стране је отворио нека универзална цивилизацијска питања, тако да његово дјело може и данас да буде веома поучно, и истовремено, умјетнички веома захтјевно. Он је мајстор сатиричног подсмијеха, тај његов смијех је остварен кроз технику комичног преувеличавања, кроз феномен комичних инверзија и управо захваљујући томе он улази у бит људскога друштва, појединачних страсти и себичности, политичких страсти и партократије и уопше свега што је актуело у нашем и свјетском тренутку, па можемо рећи да је његово дјело можда актуелније него икада“, каже професор Максимовић.      

Домановић је пратио тадашње европске књижевне трендове, знао је на шта упућује  француска и руска сатира, па се његов цјелокупан рад не може задржати само у српском оквиру, већ се може говорити о једном од највећих европских сатиричара.

„Поред тог европског контекста, Домановић носи и онај изразити, лични печат, који је обиљежио српску књижевност. Он је поставио неке сатиричне жанрове у српску књижевност, на крају 19. и почетку 20. вијека који нама до тада нису били познати или нису били на таквом умјетничком нивоу. То је његова највећа вриједност и то га чини класиком српске књижевности“, каже Максимовић.

Вриједност дјела Радоја Домановића доказује његова актуелност. Представа српског друштва, власти, менталитета, и данас је видљива са свим својим недостацима. Говорећи о правој демократији, оној која успоставља институције државе које контролишу власт и чине државу стабилном, добијамо супротност, партократију која контролише институције зарад очувања власти.