Раде Лаловић: "Лучина повеља" велики подстрек за даљи рад на очувању српског идентитета

Раде Лаловић из Фоче, један од двојице добитника овогодишње „Лучине повеље“, признања регионалног Књижевног клуба „Луча“ из Власенице, рекао је Радио Фочи да му је та награда велики подстрек да настави да се бави његовањем културе сјећања на српска страдања.

Професор српског језика у пензији, који је велики дио свог радног вијека провео као школски надзорник за српски језик у Републичком педагошком заводу, награђен је за више својих дјела у којима је писао о српским страдањима у 20. вијеку и начину на који би култура сјећања требало да постане саставни дио образовног система у Републици Српској.

Награда за рад на очувању српског идентитета, односно језика, културе и традиције, Лаловићу је уручена на 12. „Лучиним књижевним сусретима“ у Власеници, традиционалној манифестацији која окупља српске књижевнике из Републике Српске, Србије, Црне Горе и дијаспоре.

„Награда ме је, заиста, изненадила зато што никога из Књижевног клуба „Луча“ нисам знао. Они су се, претражујући часописе и књиге које су биле доступне, одлучили да и мене уврсте за додјелу повеље. Истина је да ми не пишемо да бисмо добијали награде, али када неко препозна ваш рад, онда сте заиста обрадовани“, рекао је Лаловић.

Њему је ово друго велико признање у кратком временском периоду, након „Златне плакете“ за посебан допринос развоју образовања у Републици Српској, коју је добио у децембру поводом три деценије Републичког педагошког завода.

„Лучина повеља“ и „Златна плакета“ су на неки начин круна мог одласка у пензију, односно велики подстрек за наставак рада којим се бавим“, додаје Лаловић.

Његове три књиге- поетска руковет “Пред сјенима српских мученика”, зборник радова “Српска поезија страдања и патње” и збирка есеја “Памтим да бих постојао“, капитално су дјело у којем се он на систематичан и методолошки начин бави културом сјећања, указујући на проблем српског занемаривања сопственог страдања у 20. вијеку.

Рођени Калиновичанин, који живи у Фочи, за своје књиге на тему српских страдања у 20. вијеку каже да су осмишљени приступ и изграђена парадигма његовања културе сјећања на бази искустава које имају Јевреји у свом Меморијалном центру „Јад Вашем“.

„Ту парадигму код Срба нико није описивао нити изграђивао и ја без имало лажне скромности могу рећи да сам једини који је изградио чисту парадигму изучавања и његовања културе сјећања у школској пракси. Културу сјећања треба његовати, развијати, да знамо ко смо, одакле смо, шта смо и због чега смо ту гдје јесмо“, каже Лаловић.

Он поручује да, без изградње личног и националног идентитета, његовањем културе сјећања на српска страдања, нема ни опстанка народа, а да изградња идентитета мора почети од обданишних дана, те да би наставне планове и програме за историју и српски језик требало додатно осмислити.

„Почетак је сваки тежак, важно је да је то уведено у наставни програм, а људи који су у Педагошком заводу знају шта им је чинити. Уосталом, ја још с њима помало сарађујем и добро се разумијевамо, али велика је ствар да то наставници прихвате и да се не плаше ничега у вези са идентитетом, јер говорити о идентитету значи говорити о томе шта јесам, а не шта нисам. У томе је суштина“, навео је Лаловић.

Уз Рада Лаловића, „Лучину повељу“ ове године добио је и српски књижевник из Плужина у Црној Гори Ранко Мићановић, који је добитник и овогодишње Видовданске повеље за поезију Удружења књижевника Црне Горе за своју књигу пјесама „У порти поју пчеле“.