Представљена „Босанска голгота“: Суочавање с тешким историјским питањима и повратак изворној саборности

Књига „Босанска голгота – Слом снага Југословенске војске у отаџбини у Босни 1945. године “, из пера српског историчара Немање Девића, коју је написао заједно са колегом Бојаном Димитријевићем, била је повод да се у Музеју „Стара Херцеговина“ окупи велики број Фочака који су жељели да чују младог историчара и његово виђење о овом ратном периоду, нарочито на подручју Фоче и Калиновика. Посебно истакавши да домаће становништво Фоче и Калиновика није учествовало у масовним убијањима више хиљада равногораца у мају 1945, већ су тај злочин починиле партизанске јединице из Србије, Девић је бацио ново свјетло на те немиле догађаје.

Књига "Босанска гологота - слом снага Југословенске војске у отаџбини у Босни 1945. године" говори о повлачењу ових јединица из Србије и Црне Горе крајем 1944. и почетком 1945. године на простор БиХ, о дугом бесциљном путу, који је трагично завршио масовним убиствима и бацањима у јаме од стране партизана, и то након званичног завршетка Другог свјетског рата.

Војска ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића из Црне Горе, предвођена мајором Павлом Ђуришићем, мученички је пострадала прво на подручју Лијевча поља, а затим у јамама по Словенији, док су јединице из Србије потучене током битке на Зеленгори, а заробљеници су затим убијани по јамама на подручју од Калиновика до Фоче.

Историчар Немања Девић подсјетио је да је највећа гробница равногораца у јами Понор, у селу Будањ код Миљевине, а да су војници из Србије убијани и на подручју саме Фоче, и то у насељима Брод, Застава и Рибарска. Истичући да злочин није био националних, већ идеолошких размјера, историчар је указао да нова истраживања показују да је број жртава на подручју Фоче и Калиновика био нешто мањи него што је партизанска власт навела одмах након рата.

-Они су говорили о 9.235 погинулих, заробљених, уништених - користили су та три израза у документима. Број је, срећом, мањи, али колики год да је број убијених у Будњу, од по најнижој процени 700-800 до неке конзервативније процене од око 2.200 људи, ради се о највећој до сада необележеној масовној гробници у БиХ, где поред једног крста који је поставила Црква немамо у потпуности истражену ту локацију-рекао је Девић.

Он је додао да, бар за сада, готово да нема познатих докумената који би говорили о овом злочину, али да су у Војном архиву у Београду нашли трагове који упућују на закључак да су убиства заробљеника вршена без суда, те да није вођена прецизна евиденција.

-Колико је њих погинуло у самој бици, колико по заробљавању, тешко је рећи. Процена је да је између 8.000 и 9.000 њих дошло 12. маја 1945. на Зеленгору и да је од тог броја ретко ко преживео. Има мало и усмених сведока који су то записали, али смо од свих тих делова сведочења, што докумената, што мемоариста, покушали да склопимо мозаик сазнања који говори и о `Босанској голготи` и о њеној завршној драми на Зеленгори-казао је Девић.

Деценијама након Другог свјетског рата у крајевима одакле су били убијени равногорци, у Шумадији, Поморављу и Западној Србији, постојао је анимозитет према фочанском крају, јер су потомци убијених погрешно сматрали да је у злочинима учествовало и домаће становништво. Историчар одбацује било какву одговорност и учешће становништва Фоче и Калиновика.

-Асоплутно нисмо нашли никакав траг да је локално, поговото српско становништво, учествовало у тим злочинима. Напротив, да су се трудили, не због идеолошких разлога, већ из саосјећања са пораженом војском, да им помогну, да их колико толико заштите. Због свега тога, време је да се и на овој и на оној страни Дрине говори о тим догађајима потпуно отворено и јасно-нагласио је Девић.

Навео је и да, према писању Милована Ђиласа, обрачун таквих размјера није могао да се деси без директног знања и одобрења Јосипа Броза Тита.

-Чак га је у својим меморима Ђилас и цитирао на који начин је издао наредбу о ликвидацији заробљених четника на Зеленгори, а, с друге стране, знамо које су јединице учествовале у томе, то су снаге Трећег корпуса Југословенске армије, односно њене 37. дивизије. Притом, ударну песницу у том обрачуну носила је Трећа санџачка пролетерска бригада која је делом била попуњена на територији Рашке области, а делом у јужној Србији и њој је било препуштено да се у највећој мери обрачуна са заробљеницима крајем маја 1945. године-рекао је Девић.

Имајући у виду чињеницу да се све масовне гробнице убијених равногораца налазе на просторима Републике Српске, Девић је поручио да би српски народ морао да их обиљежи како би се очувало сјећање на њихову жртву и мученичко страдање.