Професор Милисављевић свједок стасавања Медицинског факултета: Од тешких ратних дана до наставе на енглеском

Професор анатомије на Медицинском факултету у Београду Милан Милисављевић, који од самих почетака    предаје и на Медицинском факултету у Фочи, и свједок је стасавања ове високошколске установе, каже да је из данашње перспективе, када је овај факултет све привлачнији за студенте из цијелог свијета, тешко на прави начин описати све недаће и мукотрпан рад који су преброђени да би се дошло до овог нивоа.

Милисављевић прича да је Медицински факултет растао заједно са градом у којем је смјештен и баш као што је ова установа, за разлику од самих почетака, када није имала ни своје просторије ни властити кадар, данас смјештена у репрезентативној згради, а одликује је млад и изузетно стручан кадар, и Фоча постала регионални центар.

“Од малог места, готово опустелог у ратним збивањма, Фоча је израсла у град који и те како одскаче од околине”, истиче Милисављевић.

Он прича да је почетак био по много чему специфичан и неуобичајен.

“Нико никада није чуо да неко оснива Медицински факултет усред рата. Ја мислим да је ово први и једини факултет основан баш у то невреме за оснивање факултета, а мени је била велика част да учествујем у томе”, каже Милисављевић.

Оснивач Факултета и први декан Бориша Старовић био је човјек огромне енергије, који је одлучан и непоколебљив у својој намјери, неуморно обилазио медицинске факултете у Србији и Црној Гори убјеђујући тамошње професоре у потребу постојања оваквог факултета у Републици Српској.

“Те давне 1993. године, професор Старовић је дошао на Медицински факултет у Београду и то директно на састанак катедре за анатомију са вешћу да се оснива Медицински факултет у Фочи и да би било лепо да наставници- он је кренуо од Београда, узму учешћа у настави док се не оформе сопствени кадрови. Подршка је била једногласна, али било је комликовано одлучити се да се дође у Фочу, која је била у рату”, каже Милисављевић.

Само путовање од Београда до Фоче кроз ратна подручја и поред првих ратних линија знало је често бити "са главом у торби".

“Као прво, није било лако доћи до Фоче, путовали смо свим могућим путевима, а један од њих је преко Романије и Пала, па преко чувеног Трнова гдје су се војске смењивале. Ту је био неки каменолом и увек су нам говорили- на врху оног каменолома је снајпер и пазите, морамо брзо да прођемо. Кад више туда није било безбедно, наставили смо другим путевима- преко Шула, Шћепан Поља или преко Чајнича”, присјећа се професор.

Првих година је вјежбе дисекције из анатомије изводио у библиотеци Болнице, што је био једини могући простор за такве вјежбе, док су се предавања одржавала у амфитеатру Средњошколског центра.

“Велика предност оснивања факултета је то што ђаци из ових крајева могу да га упишу и остану на овим просторима, то је и била идеја оснивања факултета, не због нас наставника, него због студената. Одмах је попуњен предвиђени број студената, који су положили пријемне испите, и почели смо са наставом. Сви смо били смешетни у једној од зграда болнице, која је била претворена у интернат за студенте и професоре, а храна је доношена из кухиње у Средњошколском центру”, прича Милисављевић.

Он напомиње да су ратних и првих поратних година биле велике несташице намирница, па се професор Бориша Старовић, не само што је водио бригу о настави и довођењу професора, ангажовао и око организације набављања хране.

“Када стигне камион са купусом, седам дана смо јели купус док се не поједе, тако је то у почетку функционисало. А онда су се годинама услови постепено побољшавали, па смо напредовали и укључивали просторе Болнице у наставу до оне године када је велика зграда робних резерви претворена у медицински факултет, е онда је већ могло лакше да се дише и настава је достизала нивое других факултета, који постоје силне године”, наводи Милисављевић.

Он подсјећа да су насљедници професора Старовића на мјесту декана- прво Вељко Марић, па Милан Кулић и Дејан Бокоњић, наставили његовим стопама, тако да су магацински простори некадашње зграде робних резерви прерасли у репрезентативно и модерно здање, какво један овакав факултет и заслужује.

Професори са медицинских факултета из Србије и Црне Горе дали су немјерљив допринос развоју Факултета у Фочи, свједочили су развијању медицине у Републици Српској, али и одбрани у рату и обнови након рата.

“Између осталог, присуствовали смо рушењу мостова у Фочи, а касније и њиховом обнављању. Посебно су биле интересантне шетње по околини Фоче, са пуно шума и река”.

Професор Милисављевић каже да је Медицински факултет у Фочи, којег назива храмом образовања и науке, задивљујуће достигнуће народа у Републици Српској.

Он посебно наглашава да је овај факултет успио да унаприједи ширење веза са факултетима у региону и оствари међународну сарадњу, што је посебно важно јер искуства из иностранства веома много значе и наставницима и студентима, који су добили могућност да се усавршавају на другим медицинским факултетима.

“Када се упореде почеци са данашњим факултетом, изненађени сте колико је велика разлика, поготово са интернационалним делом, где су и страни студенти који у Фочи студирају на енглеском језику. Будућност Фоче је чиста средина, здрава храна и медицинско образовање. Цео свет тражи лекаре- што се они не би школовали на енглеском језику у Фочи и за свој вредан рад добијали дипломе, а Фоча имала корист”, поручио је Милисављевић.