Храброј Пивљанки добри људи испунили сан- њене пјесме о животној борби угледале свјетлост дана

Јелени Радовић, тридесетдвогодишњој дјевојци из Пиве која болује од церебралне парализе, остварила се велика животна жеља- њене пјесме су, захваљујући породици и добрим људима из Фоче и Источног Сарајева, укоричене и објављене у збирци “Имам право”.

Јелена од свог рођења води велику борбу да се подигне на ноге. Лијечила се у родном Никшићу, Подгорици и Београду. Средњу трговачку школу завршила је у Подгорици и повремено је радила у никшићком Удружењу за помоћ лицима ометеним у психофизичком развоју. Сада је у Пиви, у селу Пишче, са својом породицом, јер из здравствених разлога не може да ради. 

У разговору за Радио Фочу, храбра Пивљанка истиче да је пресрећна што је књига угледала свјетлост дана, а да велику захвалност за испуњење свог сна дугује својој породици и Милану Гаговићу из Фоче.

Сви који је познају, за Јелену ће рећи да је искрена и увијек насмијана и ведра дјевојка, упркос свему пуна животне радости, која обожава да се дружи и да пише поезију.

„Ја сам само једна особа која жели да буде срећна и да се радује животу, неким новим стварима и новим приликама и да исто тако друге људе чини срећним“, рекла је она Радио Фочи.

Живот Јелену није мазио, али је зато научила, што се из њене поезије може закључити, да се радује малим стварима и да, како каже, ужива у њиховим чарима.

Има једноставан рецепт како да свима буде боље, па невино и искрено у стиховима поручује  “да се трудимо да у миру живимо и да једни друге ни за шта не кривимо”.

У својим пјесмама савјетује да се воли срцем и мисли главом и да се кроз живот увијек иде са израженим ставом.

Радује се празницима- Новој Години и Божићу, указујући да је међу свим празничним жељама- здравље дар од Бога највећи.

За Јеленине пјесме може се рећи да су ода животној радости и љепоти Божје творевине. Ужива у буђењу природе у прољеће, баш као и у насмијаним лицима својих другарица.

У пјесми о свом друштву, Јелена казује: “Вашим успјесима се радујем као да су моји, зато право пријатељство треба да постоји”.

Кроз поезију, она поручује “имам право да будем вољена и да волим, имам право за срећу да се борим”.

Родитељи и браћа су њена највећа снага и подршка у животу. Мајци Љепосави, која је, како у пјесми каже, осмијехом разоружа и једним додиром руке однесе све њене муке, захваљује се стиховима: “Поносна сам што си ми ти мајка, и што се упркос свему трудиш да ми живот буде бајка”.

Тата Будислав, ког воли и поштује до неба, увијек је за њу ту и увијек спреман за разговор о било којој теми.

“Мени то пуно значи, јер тако смо заједно јачи”, стихови су пјесме насловљене “Тата, хвала ти”.

Јелена каже да је бескрајно  захвална родитељима и браћи за све што чине за њу.

„Урадили су све за мене да бих могла да функционишем, ја могу како-тако да се крећем, то је доста солидно. Много сам срећна што ми је Бог дао тај дар да пишем пјесме, јер кроз поезију могу да им се захвалим на најљепши могући начин“, каже Јелена.

Она чежњиво пјева и о вољеном драгану, који је далеко од ње.

“Далеко си, не знаш да постојим, али ја те волим, па волим”.

Њена прва збирка завршава се пјесмом “Зашто” у којој признаје да се често пита зашто је све ово морало њој да се деси.

„Мислим да је то моја најснажнија пјесма кроз коју сам могла да искажем своје емоције када је у питању моја болест“, наводи Јелена.

На многа питања не зна одговор, због чега, како каже у пјесми, остаје будна до свитања.

“Питам се зашто се нијесам родила здрава, као и сва друга дјеца, а када то питам себе, душа ми зајеца…”, стихови су пјесме „Зашто“.

А онда, наставља Јелена пјесму, замоли Бога да јој услиши молитве и да јој да снаге да настави да се бори.

“И због себе и због људи које волим. Знам да морам бити јака, знам да моје најмилије заболи суза свака”.

Збирку „Имам право“ објавило је Удружење за информативно-културну дјелатност „Свети Сава“ из Источног Сарајева, а штампање књиге финансијски је помогао Јеленин пријатељ из Фоче Милан Гаговић.

„Захвална сам мајци која је била иницијатор тога и својој ужој породици, као и Милану Гаговићу, великом човјеку и великом хуманитарцу“, прича храбра Пивљанка.

У знак захвалности, Јелена је спјевала пјесму о свом добротвору, тачније написала је здравицу поводом удаје Миланове кћерке.

Пјесма се завршава стиховима:

„Заслужио си свако добро од Бога, нека Свети Василије буде чувар дома твога“.

Излазак из штампе прве збирке пјесама велики јој је подстрек да настави да ради оно што највише воли.

„Вјерујем да ће бити још пјесама и још књига, ако Бог да среће и здравља“.

За крај Јелена има двије поруке- једну за здраве особе, а другу за особе са инвалидитетом.

„Људима који су здрави поручила бих да не треба да имају предрасуде, већ да нас пусте у свој живот, да виде какви смо људи, па да тек онда да суде о нама, а особама са инвалидитетом да наставе да се боре, да никада не одустају, да буду прави борци и да вјерују у Бога, у све наше свеце, и у своје снове. Животни снови се остварују ако довољно вјерујемо у Бога и у себе“.

Болест и тешка искушења са којима се храбро носи, а с друге стране пажња и доброта којом је окружена и за коју се труди вишеструко да узврати, као да су научили Јелену да препозна суштину- да се радује животу и на свему буде захвална.

Ако је тачно да сваки човјек трага за оним што живот чини смисленим, онда би се могло рећи да је ова пјесникиња и велики животни борац са Пиве, а да тога можда није ни свјесна, своје „копно на видику“, упркос свим бурама, одавно пронашла.