Тајна Божића и причешћа: Хљеб живота који силази са неба

Хљеб- основна и најраспрострањенија животна намирница, сибмол је опстанка, живота, заједништва, а осим што је храна за овоземаљски живот, на литургији добија и духовну димензију и постаје, не симболично, већ истински, како вјерују православни, храна за живот вјечни, што је велика тајна вјере и најважнији и најузвишенији чин за сваког вјерника.

Трудом и у зноју стечен, хљеб је као извор живота одвајкада сматран великом светињом. Отуда није чудо што има многоструку симболику, па српски пјесник када пјева о слободи каже „Не дам ово сунца у очима, не дам ово хлеба на длану“.

Када се до њега долази великом муком назива се „хљеб са седам кора“, а насупрот томе неки би жељели „хљеба преко погаче“.  За човјека који посједује најљепше врлине не каже се случајно да је „добар као хљеб“.

Имати парче хљеба у вуненој торбици пастирима је било довољно да цијели дан проведу чувајући стоку у планини, а исто тако, српском војнику комад хљеба таина давао је снагу да издржи и највећа искушења против далеко бројнијег и опремљенијег непријатеља.

У свакодневној молитви, хришћани се, како их је то подучио Исус Христос, обраћају Оцу небеском да им да „хљеб насушни“, храну и за тијело и за душу.

Хљеб, у којем су се сабрала многа зрна жита, симбол је саборности, сједињености, симбол је цијеле творевине.

Исус Христос са своје двије природе- божанском и људском, повезује земљу са небом, видљиви са свијетом голом оку недоступним, а хљеб је, са својом материјалном и духовном димензијом, као храна и за тијело и за душу, повезница која човјеку омогућује да се причасти-присаједини са Христом.

„Који једе моје тијело и пије моју крв пребива у мени и ја у њему", говори Христос, који себе, како то свједоче ријечи Јеванђеља, назива „Хљебом живота“.

„Ја сам Хљеб који сиђе са неба и ко од њега једе неће огладњети довијека“, ријечи су Христове.

Професор Богословског факултета у Фочи, протојереј ставрофор Ненад Тупеша каже да је највећа тајна вјере која се открила- да је Бог постао тијело, Хљеб живота, оваплоћењем, рођењем од Пресвете Богородице.

Управо је Христос на Тајној вечери, подсјећа Тупеша, уочи свог страдања на крсту, установио Свету тајну причешћа благосиљајући симболе творевине- хљеб и вино, рекавши „Узмите једите, ово је тијело моје које се ради вас ломи за отпуштење гријехова“.

Тупеша објашњава да се на литургији хљеб узноси као смртан, а Господ нам га враћа као тијело своје, као бесмртан, управо по ријечи да је он Хљеб живота који силази са неба да би нас узвео на небеса.

„И анђели се диве, како то кажу црквене пјесме, да се пролазна природа у виду хљеба и вина предлажу на престо Божији и да се благодатним дејством Духа Светога узносе у наднебески жртвеник, да их Господ прима као смртне, као пролазне, тварне, а да их враћа као бесмртне и непролазне. То је заправо пројава нове твари у Христу, једног пресаздања човјека и све твари које се савршава на Светом престолу приликом освећења дарова“, наводи Тупеша. 

Причешћујући се од хљеба који је постао тијело Христово и вина које је постало крв Христова, додаје Тупеша, постајемо Његови сутјелесници и сукрвници, присаједињујемо се и бивамо удови једнога тијела.

„Важно је да ми православни хришћани знамо, за разлику од римокатолика рецимо, да хљеб и вино, иако освећени, који су постали тијело и крв Христова, не губе своја природна својства, задржавају и мирис и укус, подлијежу чак и кварежи,  не мијењају суштину, природу, као што то уче римокатолици, него задржавају сва природна својства зато што је то везано за тајну оваплоћења Христовога. Један показатељ да је Христос у свему подобан нама осим смрти, да као што је тијело Христово било реално оваплоћено тако су евхаристијски дарови реални- то је веома значајно за наше спасење да дарови евхаристијски чувају све елементе творевине“, наводи Тупеша.

Литургијски хљеб назива се просфора, што у преводу са грчког значи принос. Спрема се по строгом устројству Цркве и канонским одредбама од чистог пшеничног брашна, замијешен само са водом у којој се додаје освећена вода са симболично мало соли.

„Наравно, увијек квасани хљеб, никада не азима и бесквасни хљеб, какав користе неке цркве, па и западна црква је прешла већ од седмог вијека на азиму. Квасани хљеб је симбол васкрсења, као што квасац диже тијесто, тако Господ подиже људску природу из мртвих“, наглашава Тупеша.

Некада су литургијски хљеб, наводи он, спремале побожне домаћице и вјерни су доносили принос у цркву- просфору заједно са вином, па је ђакон од тих дарова бирао најподесније који ће се осветити  на светом приносу, а остатак хљебова би раздавао као нафору вјерном народу.

Ова древна пракса цркве нажалост се изгубила и остало је да углавном појединци спремају дарове и доносе на причешће.

Први хришћани, како је то записано у Светом писму, црквена сабрања, која су била претеча данашње литургије, називају „ломљење хљеба“.

„Ломљење хљеба је један од најдревнијих назива за литургију. Ломи се и раздробљава се Јагње божије, које се једе а никад не нестаје. Тијело Господње, хљеб евхаристијски који се у једној цркви ломи он чува пуноћу свеукупне цркве и свака честица тог хљеба садржи потпуно тијело Господње. Људи у читавој васељени причешћују се увијек једним тијелом и увијек је литургија једна, без обзира што се служи на свим меридијанима и на мноштво мјеста, захваљујући јединству тијела Христовога, а то је Црква“, каже Тупеша.

Древни назив „ломљење хљеба“ код Срба је и данас присутан на породичним сабрањима приликом прославе крсне славе. Окупљени око славског хљеба преливеног вином, након што га преломе, укућани изговарају „Христос посреди нас- јест и будет“.

Тупеша наглашава да све потиче од литургијске трпезе царства Божијега, чији су природни продужетак обичајно право, народни ритуали и обреди који су сачували везу са литургијом.

„На слави имамо славски колач и вино, а то су управо литургијски елементи, што значи да се тај обичај сачувао у знак везаности за литургијску трпезу, па и у тешко вријеме туркократије када није било могуће имати литургију стално. То је на неки начин била имитација литургије гдје је опет хљеб у центру свега“, каже Тупеша.

Сличну симболику има и божићна чесница, јер онај који постаје Хљеб живота рађа се у Витлејемској пећини.

Подсјећајући се на то преламамо чесницу, која симболизује Хљеб живота, али, напомиње Тупеша, не треба никада ништа изједначавати са оним што је неупоредиво, а то је тијело и крв Господња.

„Славски колач и чесница су српски национални, духовни и обичајни фолклор, али се никада то не треба поредити или изједначавати са  причешћем, јер је тамо залог вјечнога живота. То не бива ни са чесницом ни са  славским колачем, али у сваком случају јесте један преукус и ствара једну извјесну хришћанску радост“, појашњава професор литургике.

Хљеб је, додаје он, симбол цијеле творевине, односно Цркве као тијела Христовог- као што се мноштво зрна у једном хљебу сабрало, не распознајући се појединачно, али се истовремено не губећи, тако се Црква сабрала са четири краја земље на једно мјесто.

„То није ништа друго него симбол Цркве као тијела Христовог, као Хљеба живота којег чине многи удови, као што хљеб чине многа зрна сједињена једним тијестом, једном природом и суштином”, појаснио је Тупеша.

Професор Богословског факултета поручио је да је цјелокупна православна вјера проповијед тајне оваплоћења Христовог- да се Бог родио у тијелу, да би, како напомиње јевангелист Јован, човјек постао Бог по благодати.  

„То је, као и васкрсење,  читав преврат у историји да Творац твари постаје сама твар да би ту твар која је огрезла у гријеху спасио сјединивши је са самим собом у утроби Пресвете Богородице, примивши природу људску у свему идентичну нама осим гријеха“, поручио је професор Тупеша.