Језик - најдубљи коријен идентитета једног народа

Држава, институције, образовни систем, медији и сви релевантни фактори морају много више напора уложити како би се очувао српски језик, став је стручњака из области лингвистике и књижевности.

Указују на све је већи утицај страних језика, глобалних мрежа али и политичких дјеловања који распарчавају српски језик на мање, само формално постојеће језике.

Народ се идентификује према језику, па су данас, од 69 нација, колико постоји у Европи, 63 дефинисане помоћу језика. Он је темељ сваког народа, па се и мање, новонастале етничке и вјерске скупине, труде да од српског језика изграде сопствени.

Један од најистакнутијих српских лингвиста, Милош Ковачевић, каже да је језик основни национални идентитетски показатељ. „Српски језик је специфичан јер је један од ријетких језика на свијету који се множи дијељењем. Данас и не знамо шта је све српски језик. Оно што је био Вуков језик, данас се именима растаче на већи број језика, али то, заправо нису језици“, сматра Ковачевић, додајући да Србима није нимало лако јер сви који су преименовали српски језик хоће да буду равноправни посебно у републикама у којима имају већину. „Већина за сам језик ништа не значи. На примјер, у Босни и Херцеговини, која је, на неки начин, колијевка српског језика јер је источнохерцеговачки дијалекат у његовој основи, данас имате као три језика, од којих је босански најопаснији. Тај језик жели да буде основа босанске нације у којој ће се изгубити и Срби и Хрвати, али чак и Бошњаци како би настали Босанци. Борба против босанског језика је борба за српски језик“, закључује Ковачевић.  

Професор Филозофског факултета у Нишу Горан Максимовић сматра да је најдубљи коријен идентитета једног народа језик, којим су створени књижевност, умјетност и култура, а они су, како каже, темељ сваке нације.  „Српски народ има ту срећу да је, међу словенским језицима, његов језик један од најљепших и најразвијенијих и лексички најбогатијих.  Српски језик је оставио богату књижевну и културну традицију, тако да је наша обавеза чување српског језика, изнад свега и требало би да буде брига и данашњих и будућих генерација“, рекао је Максимовић.

Поводом Дана матерњег језика лингвисти поручују да се морамо подсјетити колико су нам српски језик и ћирилица битни као национални критеријуми. Професор Милош Ковачевић подсјећа да српски језик има и други аспект, а то је писмо јер је, како каже, српска ћирилица идентитетска карактеристика и српског језика и српског народа. „Сад имамо проблем прогона ћирилице и на самом српском језичком простору. У Србији, у свим сферама употребе, имате само десет посто ћирилицу, док је 90 посто у употреби латиница. Ако се уништи тај идентитетски критеријум ћирилице, уништиће се и сам српски језик, а самим тим ћемо се питати шта нам је онда идентитетски критеријум? Из тих разлога Дан матерњег језика треба да буде подсјећање свим Србима да врате властити дигнитет српском језику и да буду срећни да су говорници српског језика“, мишљења је угледни лингвиста.

Он наглашава да на данашњи дан морамо бити свјесни да језичка политика подразумијева једнако учешће политике и лингвистике, јер се без сарадње политичких актера на српској сцени и лингвиста не пише добро српском језику.

Са друге стране, професор Максимовић каже да борба око разарања српског језика траје кроз историју, али је у савременом тренутку, уз геополитичке потресе, интензивнија и агресивнија. „Борба не смије да буде ни кампањска ни тренутна него мора да буде континуирана и да представља један дугорочни и снажни пројекат иза кога морају да стоје све значајне институције али и сваки појединац који се осјећа Србином и говорником српског језика. Институт српског језика и сама Српска академија наука и умјетности, Матица српска и катедре на којима се изучава српски језик воде доста рачуна о томе. Увијек би могло бити боље али је најважније радити на квалитетним кадровима“, рекао је Максимовић.    

Наши саговорници сматрају да би значајан искорак у борби за очување језика био увођење савременог српског језика као обавезног наставног предмета на свим студијским програмима јавних универзитета. Професор Максимовић је ту идеју, као бивши декан Филозофског факултета у Нишу, успио да реализује на неколико факултета. Тај посао је, каже, био оспораван од многих фактора. Посебно указује на негативно дјеловање антисрпских невладиних организација.

„Већ тридесетак година оне раде своје пројекте и послове. Добар дио тих идеја о увођењу обавезног српског језика у факултете је успорен, разорен, неке су одложене, неке нису ни реализоване, нити ће бити. Сви који раде на факултетима морају бити свјесни колико је писменост и познавање матерњег језика темељ културе сваког образованог човјека“, каже Максимовић и додаје да наши људи немају изграђену ту свијест и да као посљедицу имамо ту врсту неписмености, лоших јавних наступа и кварења српског језика.   

Професор Ковачевић сматра да је врло важно да Србија и Република Српска имају исту језичку политику.  „Проблем је што се та језичка политика не проводи и проблем је статус српског језика у образовном систему. Данас имате велики број факултетски образованих људи, али образованих само на папиру. Они су полу или потпуно необразовани јер су буквално неписмени. Ако се српски језик не уведе на све факултете он ће се урушити изнутра“, каже за Радио Фочу професор Ковачевић.  

Утицај медија данас је огроман. Највећи број људи прати све садржаје који се емитују на телевизији, интернету и писаној штампи. Међутим, упитно је колико се медији придржавају норми стандардног књижевног језика, сматра Ковачевић. „Ни у једном медију, осим можда на државној телевизији, данас немате лектора. Тиме се језик отео контроли стандардизације. Уколико се лектори не врате у све институције и тамо гдје је потребно, тешко да ћемо ми језичку некултуру која је распрострањена на читавом српском језичком подручју, вратити у сферу језичке културе“, са сигурношћу тврди Ковачевић.    

Професор Максимовић је мишљења да је стање у медијима, по питању српског језика катастрофално и да би се ту највише морало радити на поправљању. Каже да медији својим лошим односом према језику стварају једну општу лошу слику српског језика. „Огроман број медија, бар у Србији, а вјерујем да је слично и у Републици Српској, нема ријешено питање лектора. Постоји огромна неконтролисана навала страних израза који тим путем улазе у српски језик и кваре га да је то застрашујуће. Морале би се са државног нивоа све медијске куће обавезати да имају запослене лекторе.  Огроман је раскорак између стандардног језика и онога што је употреба тог језика у медијима. Често су поједини новинари, поготово спикери и водитељи готово неписмени, изражавају језичку некултуру и можда је то најболније и најакутније стање у коме се налази српски језик па би ту требало и најхитније реаговати“, закључује Максимовић.    

Годинама уназад широм Републике Српске и Србије организује се велики је број округлих столова и предавања поводом 21. фебруара, Дана матерњег језика. И то, нажалост, буде само 21. фебруара.