Поезију многи пишу али је ријетки живе

„Поезију ће сви писати“, рекао је Бранко Миљковић, један од највећих српских пјесника, критикујући пјесничко стваралаштво свога времена и строги режим који га је спутавао.

На Свјетски дан поезије, који се од 1999. године обиљежава 21. марта, можда и нема бољег описа стања у коме се тренутно налази српска пјесничка ријеч.

Велики је број пјесника, још већи оних који себе тиме сматрају. Углавном се данас објављује без стручног мишљења и критике.

Први пјеснички трагови сежу 3000 година прије Христа. Од тада до данас улога поезије је иста; да свједочи, оплемењује, осјећа и предосјећа и њена ширина је толика да има много дефиниција. Она формална каже да је то књижевна врста у којој аутор преноси поруку кроз стихове. Међутим, поезија је много више. Кроз њу се може видјети карактер једног човјека, али и менталитет цијелог народа. Писана у слободном стиху или рими, осликава вријеме, људе и појаве. Њена умјетничка улога је незамјењива, дубина стиха и пјесникове мисли могу бити несагледиви и најчешће се сматра да је пјесма квалитетна ако се са мало ријечи каже много.

Филолози и књижевни критичари сагласни су да је данашња издавачка продукција поезије умањила њену важност. Вриједност лирике, наглашавају, додатно се деградира великим бројем књижевних манифестација и пјесничких награда.

Поред тога, доктор филолошких наука из Ниша Кристина Петровић проблем види у одсуству поезије, посебно међу младима.

„Поезија је данас веома потребна. Чињеница је да је раније поезија била дио наших живота, ми смо одрастали уз њу, била је и дио музике коју смо слушали. И тада је она била споредна али данас је нема међу младим људима. Поезију сви пишу али она је данас закључана на факултетима, у библиотекама и књижевним клубовима“, рекла је за Радио Фочу Петровићева.

Додаје да музика коју данас млади слушају нема везе са поезијом. „Јако брзо живе и већи дио дана проведу на телефонима и компјутерима листајући садржаје на друштвеним мрежама. Изложени су прегршту информација и мислим да би им поезија ту могла помоћи. Она би била тренутак заустављања, да стану, да промисле и проживе то што су прочитали“, мишљења је професорица Петровић.

За златиборског пјесника Слободана Ристовића, који је недавно овјенчан „Печатом вароши Сремскокарловачке“, наградом која се додјељује за најбољу поезију на српском језику, писање пјесама је дар.

„Онај ко је дариван тим талентом или том муком, може је писати. То није занат. Као кад научиш да правиш кошнице и кад почне да тече мед, помислиш да си измислио и мед. Ти си само направио кошницу, а мед је дар као и поезија“, рекао је Ристовић.

Овај пјесник поручује да Свјетски дан поезије треба честитати као и сваки празник, рођендан или рођење сина.

„Они који су од ријечи, од љепоте и среће саздани, данас једни другима треба да цијепају кошуље и бацају капе, да воде трубаче за собом. Тако поезију треба живјети“.

Универзалност поезије, пјесничке поруке, дубина мисли и осјећања су елементи који красе овај књижевни израз. Већ 5000 година људи пишу пјесме и та истрајност довољно говори о њеној вриједности.

Поезију данас многи пишу али је ријетки живе.