Фочански Центар за ментално здравље кадровски ојачан, ускоро у новим просторијама

Ужурбано живљење, са хроничним недостатком времена и свакодневним егзистенцијалним проблемима, праћено је сталним стресом. Све то утиче на психичко здравље људи, па је веома важно на вријеме препознати симптоме и потражити стручну помоћ. Поручују ово из Центра за ментално здравље, при Дому здравља Фоча, гдје пацијенти свакодневно могу да добију услуге психолога, психијатра, окупационог терапеута и логопеда.

У Центру, који је организациони дио Дома здравља, али на засебној локацији, одговорним и посвећеним радом  труде се да  побољшају квалитет живота пацијената, да омогуће њихово оптимално функционисање и искориштавање потенцијала, те успјешно суочавање са стресним животним ситуацијама.

Центар је донедавно ангажовао психијатра из Универзитетске болнице на два сата дневно, а сада има свог психијатра на пуном радном времену од осам часова. То је специјалиста психијатрије Снежана Мастило, која истиче да су велика психолошка подршка пацијентима.

Имајући у виду данашњи стил брзог живљења са сталним стресним ситуацијама, истиче она, посебно су важни превенција и стална брига о менталном здрављу.

„Чим се појаве тегобе, потребно се одмах јавити. У том случају, и ако се укључи терапија, она не би била хронична, него само један одређени период, тако да је много боље јавити се што прије, одмах по јављању тегоба”, савјетује Мастило.

Док се у развијеним земљама одласци на редовне контроле код психијатра и психолога подразумијевају као уобичајени и незаобилазни дио здравствене културе, код нас још увијек постоје предрасуде о тој врсти обољења. 

Један од задатака Центра је управо рад на промјени ставова околине и борба против стигматизације обољелих.

“Мислим да мало и ми напредујемо, да се мало промијенило, није много, али идемо корак по корак. Можда треба што више држати предавања и медијски их снажити да се јаве за било какву врсту помоћи, а не да то сакривају, да буде табу тема, па израсте у прави поремећај”, каже Мастило.

Број пацијената који долазе код психијатра посљедњих година, а посебно од епидемије корона вируса, напомиње она, повећао се за око 15 до 20 одсто.

„У посљедње вријеме примијетили смо да су у порасту депресивни поремећаји, код адолесцената поремећаји у понашању, код дјеце и неке фобије, код одраслих акутне реакције на стрес, анксиозности”, наводи Мастило.

Центар би ове године, како је најављено, требало да пређе у нове просторије, након што општина за те намјене адаптира дио зграде некадашњег обданишта. Запослени очекују да ће у новом, доста већем простору, са више просторија, побољшати рад са пацијентима.

“Планирали смо ту да радимо и групне окупационе терапије и уопште терапијске сеансе. То би значило за све пацијенте, а посебно за оне који живе сами и којима би наш тим и наша установа представљали највећу психолошку подршку”, поручила је Мастило.

Пацијенти у Центру за ментално здравље виде своју другу кућу и запослене доживљавају као своје најрођеније.

Психолог Маја Вујичић истиче да се повјерење пацијената стиче само одговорним и посвећеним радом, са пуно разумијевања.

„Важно је да људи који имају неко ментално обољење буду вредновани као људска бића, да је то само ментално обољење, да постоји низ ствари у којима су добри, што неријетко социјално окружење занемарује“, каже Вујичићева.

И она наводи да је, што је веома позитивно, у посљедње вријеме мања стигма, тако да све више људи долази на прегледе.

Напомиње да Центар за ментално здравље раније није имао потпун тим на осам сати, а да сада то није случај, што је резултирало побољшањем квалитета услуга.

„Циљ координисане бриге је превенција хоспитализације лица са душевним обољењима, да пацијент има разноразне активности, социјалну укљученост да не би дошло до поновне хоспитализације“, додала је Вујичићева.

Дипломирани медицинар здравствене његе Раде Ђевић, који је у Центру задужен за окупациону или радну терапију, каже да је главни циљ те врсте услуге да омогући пацијентима да обављају свакодневне активности самосталног живота.

„Окупациона терапија обухвата активности које имају за циљ да окупирају пажњу и ангажују пацијента да вријеме проведено у Центро буде креативно. То су активности из разних сфера живота, из сфера умјетности, спорта, попут активости из ликовне и примијењене умјетности, спортске, културно-забавне активности, музикотерапија, позоришна активност, умјетничке изложбе, једним дијелом и библиотерапије, односно читање задатих или одабраних дјела и њихово реферисање“, наводи Ђевић.

Окупационе терапије, истиче он, резултирају побољшањем концентрације и пажње, ублажавањем напетости и анксиозности.

„Такође, поспјешују комуникацију, побољшававају опште стање и расположење, развија се моторичка спретност, побољшава памћење, ублажава депресивно стање, буди такмичарски дух“, набраја он неке од предности овог вида терапије.

У Центру тренутно врше одабир корисника за групни рад, док чекају најављено реновирање нових просторија да би могли адекватно да их опреме и да крену са групним радом.

„Тако да се надамо да ћемо убрзо кренути са свакодневним групним радом“, додао је Ђевић.

Логопед у Центру за ментално здравље Слободана Павловић бави се корекцијом и стимулацијом цјелокупног говорно језичког развоја код дјеце.

Она наводи да логопедска терапија помаже сваком дјетету да ојача комуникацијске и језичке способности, читање и писање, самопоуздање, а самим тим и образовно постигнуће и остварење максималног потенцијала дјетета, без обзира на потешкоће са којима долази код логопеда.

„Сваким даном јавља се све већи број дјеце различитог узраста и различитих тешкоћа. Имамо дјецу са тешкоћама у изговору гласова- њих је некако данас највише, а имамо и дјецу са тежим поремећајима, као што су аутизам, екранизам, те дјецу којима су потребни разни подстицаји и оспособљавање за школска постигнућа“, каже Павловићева.

За одлазак логопеду никада није рано, констатује она и додаје да то не значи да је сваком дјетету потребан логопедски третман, али да је сваки савјет за рану и правилну стимулацију говорно-језичког развоја од великог значаја.

Најважније је јавити се на вријеме.

„Нажалост, родитељи најчешће дођу касно, када смо већ изгубили велики дио времена за рад и напредак, и неријетко скоро пред полазак у школу или нам дјецу упућују учитељице из предшколских или првих разреда. Тада је немогуће са дјететом усвојити све потребне вјештине, тако да је најбитније на вријеме доћи на логопедске третмане“, навела је Павловићева.

У Центар за ментално здравље пацијенти могу свакодневно да се јаве, да дођу на контролу или по терапију, да изнесу своје проблеме, кажу како се осјећају, што је посебно важно за пацијенте који живе сами.

Из Центра су поручили- ту смо да оснажимо потенцијале пацијената и помогнемо им како да буду отпорнији на стресове који су свакодневно присутни.