Петко Чанчар-правник, политичар, књижевник: Тиха снага, бурног времена

Петко Чанчар био је један од ријетких Фочака који је обављао бројне важне јавне функције у Републици Српској, а који је све те функције носио достојанствено и никада није дозволио да га иједна „понесе“. Он је са поштовањем и достојанством обављао сваку функцију, али је истовремено био доступан свим грађанима, свима који су жељели да га чују, потраже од њега савјет или помоћ. Био је и остао човјек. Ово су само неке од одлика које су красиле Петка Чанчара са којима је јавност могла да се упозна на вечери сјећања на овог истакнутог правника, политичара и књижевника. Вече је одржано је на инцијативу Општине Фоча.

Отац, супруг, пријатељ, врстан правник, предсједник Скупштине општине Фоча, народни посланик, предсједник Врховног суда и судија Уставног суда Српске, министар правде, савјетник предсједника Републике, књижевник. Све је то био Петко Чанчар. Уз све то, живио је тихо и скромно. Тако је и отишао.

Човјек којем је Други свјетски рат прекинуо дјетињство доцније ће најљепше писати за дјецу. Дјечак из Орахова код Фоче постаће угледан правник без иједног изгубљеног спора и то у вријеме некадашњег система лишеног политиканства, корупције и странчарења, гдје је знање било у врху друштвене вриједносне љествице. Радохоличар, бранилац радничких и имовинских права, човјекољубац, велики патриота и родољуб који је у најтежим тренуцима бранио право на слободу и опстанак српског народа на овим просторима.

Помало гордо и врло достојанствено носио је свој крст, желећи увијек и много да себе да другима, не тражећи ништа заузврат. Био је признат, а све што је стекао резултат је напорног рада и праксе.

Не могу, а да нисам задовољан, јер оно што сам успио у животу заправо је испуњење свих мојих жеља, рекао је Петко у једном од посљедњих разговора са сином Сашом који брижно чува очеве документе и рукописе.

-Отац је рођен 1936. године, то су те генерације које припадају времену које је рат закинуо за дјетињство. Школа је каснила, хљеба је било кад би било… Преко ноћи је морао да одрасте, остао је млад без оца и морао је да се стави у улогу очинске фигуре према својој браћи и сестрама што га је још више очврснуло и далo му снаге и карактера. Старије генерације врло добро знају каква су то времена била, послијератне године, суше, тежак живот. Увијек је зато истицао и инсистирао на раду, учењу, говорио је да је знање најшири прозор у свијет. Волио је да учи о другима, сматрао да се спознајући друге и ми сами мијењамо, постајемо богатији и култивисанији-испричао је Саша.

Књижевност је заволио још у гимназијским данима. У зрелијим годинама израста у пасионираног љубитеља есеја, дјечије поезије, афоризама.

Познаваоци књижевности и писане ријечи добро знају да писац афоризама не може бити било ко. Напротив, то може бити само човјек дубоко прожет науком, свестрано и поуздано образован за књигу, из чије се образованости ствара афоризам као највиши вид сазнања суштине. Петко је кроз своје афоризме комуницирао са свијетом и то највише онда када се повукао у сопствени, казао је професор књижевности Радисав Машић.

-Њему здравље није дозвољавало да се послије пензионисања мало више дружи са људима и пријатељима, да дуже пише, што је и желио. Полако се повлачио у самоћу и тако провео посљедње године разговарајући са свијетом кроз афоризме којих је објавио у педесетак књига. И кад ишчитамо те афоризме схватићемо његов однос према друштву и људима и свима онима којима је желио и имао шта да каже. Живио је скромно, у стану који је добио од Југословенске народне армије са својом породицом. Обављајући толике функције никада му није пало на пемет да би можда био ред да можда још једну собу добије. Петка је интересовало нешто друго. Он је био човјек који је имао велико поштовање међу људима, а њему је до тога било посебно стало-казао је Машић.

Скромни и смирени Петко Чанчар стао је уз свој народ у тренуцима када је то мало ко хтио и смио да уради. У тренуцима када је отаџбина звала, био је један од ријетких који је на себе узео највећи дио терета. То се, према ријечима начелника општине Милана Вукадиновића, никада не смије заборавити.

-Био је глава наше локалне заједнице, дао је велики допринос развоју Фоче у послијератном периоду и на себи својствен начин био свима доступан. Због свега заслужује нашу велику захвалност и поштовање. Ове године на Дан општине, 9. маја, додијелићемо нашем Петку, постхумно, највеће одликовање-Повељу Општине Фоча-рекао је Вукадиновић.

За рад и заслуге у стварању и афирмацији Републике Српске Петко Чанчар одликован је Орденом Немањића првог реда 1994. године. Преминуо је 15. марта у Фочи у 88. години живота. Сахрањен је 19. марта на мјесном гробљу у Орахову.