Дневни центри- "Нојеве барке" спаса за рањиве, потребна већа подршка друштва (АУДИО)

“Извукла сам се долазећи овдје”, ријечи су једне од корисница Дневног центра Удружења “Заједно” у Бањалуци, која је раније, како је навела, и по неколико пута годишње, због тешке дијагнозе више удружених менталних обољења, морала на хоспитализацију, док сада у болницу иде само на контроле и то једанпут у неколико година.

На овом примјеру, који је само један у мору сличних, најбоље може да се сагледа од колике важности је постојање дневних центара за особе са неким видом инвалидитета.

Да је рад удружења под чијим окриљем функционишу оваква центри вишеструко користан могао је да се увјери и медијски „Караван људских права”, који су организовали Цивилно друштво ЛИР из Бањалуке и сарајевска канцеларија АСБ-а Југоисточне Европе, а у којем је учествовала и Радио Фоча.

Караван је посјетио више удружења и дневних центара у Бањалуци, Дервенти и Тузли.

У девном центру Удружења „Заједно“ у Бањалуци, које је препознатљиво по веома успјешној музикотерапији, односно музичким радионицама на којима корисници активно учествују у пјевању и свирању, с поносом истичу да је њихов модел рада са ментално обољелим лицима јединствен и пионирски у Српској.

Психолог Давид Зорић прича да им је задатак да се прориједе хоспитализације ментално обољелих и да се избјегне хорнични ток болести.

Њихови корисници обично су у почетку затворени у себе и неповјерљиви према свима, а онда у свакодневним стваралачким активостима у Центру и међусобној комуникацији постепено отварају своју душу. Зорић објашњава да се човјек разболијева када престане да буде повезан са цјелином и заједницом, а у овом удружењу и дневном центру они враћају ту повезаност и успостављају покидане нити, чиме се обнавља и душевно здравље.

„Као што је рекао италијански психијатар Франко Базаљо, “Када човјека затворите у душевну болницу, затворили сте га у један несвијет”, уствари лишите га комуникације, односа са другим људима, а човјек је биће односа. Ми се зовемо “Заједно” што упућује на то да је суштина бивствовања у овој установи комуникација, размјена, подршка, саборност коју његујемо и то је оно што је љековито, то враћа људима доживљај припадности, враћају се улоге, а прва улога је улога пријатеља, која је била изгубљена, па се добијају и нове улоге, попут пјевања у хору и многе друге”, прича Зорић.

Хор “Заједно“ за 16 година постојања имао је велики број јавних наступа, између осталог и у Банском двору у Бањалуци, што је важан терапијски искорак којим ментално обољели јачају своје самопоуздање и истовремено доприносе смањењу предрасуда о њима.

Својеврстан концерт хорског пјевања, уз пратњу гитаре и клавијатура, прожет ауторском поезијом, приредили су и за учеснике медијског „Каравана људских права“. Изузетно емотиван и енергичан наступ, а посебно упечатљив начин на који су казивали стихове, а којима су, како то и каже једна од њихових пјесама, отворили своју душу, на све госте оставио је снажан утисак.

Зорић прича да се квалитет живота ментално обољелих који долазе у дневни центар много побољшао и да су, између осталог, научили вјештине комуницирања и мање су подложни манипуалцији.

„Крајњи циљ је да изњедримо стваралаштво, што је врхунац психотерапије“, каже Зорић.

Да су на добром путу и да су већ у доброј мјери осварили тај циљ показују корисници, који сликају, свирају, пишу поезију и прозу, а уз више својих самосталних књига објавили су и заједничку збирку поезије и прозе под називом „Срце је остало здраво“.

„Група је штит менталног здравља, једна “Нојева барка” у којој су сабрани, један брод спасења”, истакао је Зорић, који уз посао психолога у дневном центру свира гитару, пише и компонује пјесме.

Успостављање дневних центара тамо гдје за тим видом услуге постоји потреба је законска обавеза, а њихов рад највише зависи од односа локалне заједнице, јер је законом прописано да се њихов рад финансира из општинских и градских буџета.

У Дневном центру за младе са интелектуалним оштећењима „Оникс“ у Бањалуци причају да своје кориснике уче животним вјештинама и свему ономе што доприноси да буду што више самостални да би могли функционисати у заједници.

„Имамо рјешење Министарства здравља и социјалне заштите, без тога не бисмо смјели да радимо. Мислим да Бањалука има далеко најбољу методу партнерства у заједници- имамо уговор са Центром за социјални рад, имамо уговор са градом о простору који нам је додијељен, у градском смо буџету, јесте недовољан и фали нам доста ствари, али чињеница да смо у буџету и да град схвата ове потребе је велика ствар“, каже Гордана Илић, координатор Центра „Оникс“.

Процјену и категоризацију корисника Дневног центра врши њихов стручни тим, и мишљење шаље Центру за социјални рад,  на основу чега Град одређује износ средстава за финаснирање њиховог рада.

Илићева наводи да је, откад постоје дневни центри, знатно смањен прилив у јавне установе за лијечење и смјештај особа са интелектуалним оштећењима, што је добро јер мањем броју корисника јавне установе могу да пруже квалитетнију услугу.

Она додаје да би дневни центри требало да буду степеница до „Становања уз подршку“, посебног вида услуге када обично у закупљеном стану заједнички живе два до четири корисника уз подршку стручне особе.

„Мислим да је дошло вријеме да и Република Српска уведе ту услугу становања уз подршку, која постоји у Федерацији БиХ и у државама у окружењу. Град је сада започео сервисну услугу „Предах“ да родитељ има гдје да остави дијете ако оде у болницу. Родитељ до 20 дана у континуитету може збринути дијете, а до 45 дана у години, ако иде у болницу, на одмор и слично, јер у дневним центрима је само дио корисника, имамо кориснике који не могу да буду овдје, и таквим родитељима је потребна подршка“, рекла је Илићева. 

Татјана Спасојевић, предједник Удружења „Сунце“ у Дервенти, које окупља 178 корисника, каже да су, уз подршку локалне заједнице и свих грађана Дервенте, у доброј мјери успјели у својој намјери да особама са тешкоћама у развоју створе безбједно мјесто за дружење и социјализацију.

Она истиче да, док 2006. године није основано удружење, већина ових лица, не само да није остваривала своја законска права, већ није ни знала да та права постоје.

Поред Дневног центра за дјецу и младе са сметњама у развоју, при овом удружењу постоји и Дневни центар за одрасла лица са интелектуалним тешкоћама.

“Трудимо се да им пружимо што више адекватних активности како бисмо што више очували њихово стечено знање и развијали навике и нове вјештине за самосталан живот у заједници. Све те активности служе да превенирамо смјештај у институције затвореног типа и зато се сваки дан спроводе активности самосталног живота у свом домаћинству и заједници, бриге о себи и бриге свом стамбеном простору“, каже Спасојевићева.

Она је додала да су задовољни укљученошћу у заједницу, али да увијек може боље и више.

Добро су прихваћени и често им, истакла је Спасојевићева, долазе друга дјеца да се друже и да волонтирају у Удружењу, а многи од волонтера касније су се одлучили да студирају дефектологију и социјални рад.

У Дневном центру Удружења „Земља дјеце у БиХ“ у Кисељаку код Тузле пружају подршку дјеци из ромских породица, али и осталој дјеци „у ризику“.

Ромска дјеца, која код куће најчешће немају елементарне услове за учење, у овом Центру уз подршку стручних особа могу да ураде своју задаћу, добију ужину и што је можда још важније добију драгоцјене савјете и науче још доста корисних ствари које ће им помоћи у свакодневном животу и укључивању у заједницу.

Учесници медијског “Каравана људских права“ могли су да се упознају са коликом посвећеношћу, а у сарадњи са надлежним институцијама, у овом Центру настоје и у доброј мјери успијевају да се боре против просјачења, малољетничких удаја ромских дјевојчица и других видова злоупотребе дјеце.

Мукотрпно раде и на разбијању предрасуда и стигматизације ромске популације, нарочито када је у питању остваривање права на рад и запослење, као и на подизању свијести код ромских породица о важности образовања.

Како је навела социјална педагогица Удружења „Земља дјеце у БиХ“ Медина Грачић, у Тузли је све више дјевојчица из ромских породица које уписују и средње школе, што је раније била ријеткост.

„Караван људских права“ организован је с циљем подстицања медија да више простора и пажње посвете рањивим категоријама и њиховој борби за достојанство, односно темама у вези са остваривањем њихових права, што би, вјерују организатори каравана, требало допринијети већој подршци друштва, њиховој бољој прихваћености и бољем укључивању у свакодневни друштвени живот.

Као што то каже стих из познате пјесме „Плава птица“, коју хор „Заједно“ радо изводи; „Да летим к’о други, тражим право“, корисници дневних центара чезну да буду прихваћени, да их друштво и држава не гледају као терет, што се нажалост неријетко дешава.

А када се ближе упознају, долази се до спознаје да они не само да нису терет друштву, већ да се од њих, како су то показали ови примјери, доста тога може научити о животној борби, о томе колико је потребно цијенити мале ствари које живот чине и бити на свему захвалан, што многи у свакодневном животном вртлогу често заборављају.