Лаловић: "Завичај је традиција, успомена и пјесма"

Одупирање и противљење новом свијету и времену, те повратак завичају и коријенима, главне су поруке књиге „То сами Бог зна“, аутора Рада Лаловића, која је представљена у фочанском Центру за културу и информисање.

Обухватајући период од владавине Турака до краја социјалистичког доба, сликајући упечатљиве историјске догађаје, Лаловић је кроз двадесетак приповиједака пренио читаоцима своје утиске и виђење о том периоду.

Већина књига, радова и дјела које је написао Раде Лаловић баве се његовањем културе сјећања. Прозни и поетски опус овог писца усредсређен је на потребу да се све важно за српски народ у историјском и књижевном смислу сачува и остави у насљеђе.

Такву улогу има и његово ново дјело „То сами Бог зна“. Од општих, националних тема које се тичу историје и идентитета српског народа до завичаја и евоцирања успомена из дјетињства, Лаловић наглашава значај очувања сјећања.

Рецензент књиге, професор Душко Крсмановић каже да је аутор мотивацију пронашао у нашој култури, традицији и епској књижевности.

„Како приче одмичу према крају књиге, он постаје све интимнији, када почињу приповијести о завичају. Завршава дубоко интимним доживљајима које описује приликом посјете Јерусалиму. Много времена и енергије је посвећивао култури сјећања и логично је да се та његова занимања и преокупације рефлектују у књижевном раду“, рекао је Крсмановић.

Књигу „То сами Бог зна“ чине цјелине прича и приповиједака, поједине вођене историјском вертикалом, без много одступања од конкретних догађаја, до носталгичних записа и сјетних забиљешки из времена какво више не постоји.

„Драматизација појединих историјских догађаја описаних у неколико прича показатељ је списатељског успјеха јер је то урађено на веома сликовит начин, па читалац стиче утисак непосредног учешћа и присуства“, рекао је професор Владимир Пантовић, који је на промоцији истакао да је пресудну прекретницу у Лаловићевом стваралаштву, одредио његов одлазак у Јерусалим, након чега је у потпуности свој рад упутио на културу сјећања.

Приче и записе Лаловић је стварао упоредо са радом на уџбеницима и стручним текстовима.

„Знамо да тренутно живимо у једном урбаном свијету. Ти мегалополиси су цјелине које „гутају“ људе и од хомо сапиенса праве бића без емоција, без свијести о себи самоме и о другима. Тај хуманоид који настаје је једна безлична биолошка маса. Да би се одупрли тој дехуманизацији морамо се вратити завичају. Завичај није само географија, то је и историја и традиција и пјесма и успомена. Ову сам збирку посветио својим унучадима да би схватили на што их упућујем и на што им се ваља ослањати у одрастању. Надам се да ће и читаоци наћи бар мало ослонца у овом лудом времену“, каже Лаловић.

Наглашава да је наше духовно биће стасало и доживјело успон у завичају и да је све друго само надоградња. „Уколико ту парадигму учврстимо у завичајној причи онда ћемо преживјети мегалополисе“, сматра Лаловић.  

Раде Лаловић је добитник више награда за радове посвећене његовању културе сјећања. Антологија поезије српског страдања и патње, зборник радова о тој поезији и књига „Памтим да бих постојао“, чине трилогију која је заокружила ту тему.