Полазник доноси божићну радост и благослов

Полазник или положајник је прва особа која на Божић ујутро дође у кућу. Симболично, он представља мудраце који су пратили звијезду са истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење.

Обичаји полазника нису у свим крајевима исти, али неки ритуали приликом доласка у кућу су обавезни за све.

Дилема око самог назива положајних или полазник не би требала да постоји, јер у зависности од услова, околности и мјеста живљења, различито се и именује.

Професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“, Дарко Ђого појашњава:

„Можемо да чујемо да се та два назива не разликују много. Оба имају објашњење у свом називу шта та особа ради. Положајник је чешћи назив у крајевима гдје се сачувао обичај „полагања“ сијена стоци и уносио га у саму кућу. Полазник је онај који полази, који долази и својим доласком доноси радост и благослов празника. Не постоји један експлицитан назив“, објашњава Ђого и додаје да у књигама Веселина Чајкановића, филолога и етнолога, приликом описивања једног појма наводи се читав низ термина који за тај појам постоје.  

„Неће рећи само слава, већ и крсно име, крсна слава, кршњак и тд, дакле, све варијације јер ниједна од њих није једина, искључива и правилна“, каже Ђого за Радио Фочу.

Како се пост завршава и долази празник, тако се и породица припрема.

„Задржали смо стари сеоски обичај окупљања око заоблице па у том смислу припрема почиње Туцинданом. Бадњи дан је врло важан. Он је у народном схватању моменат када посте и они који то нису радили претходних четрдесет дана. Велико мјесто заузима Вечерње богослужење и паљење или налагање бадњака“, објашњава Ђого.

Подсјећа да је за сам празник важна Божићна литургија. 

„Данас, када можемо да одемо на литургију, требало би да одемо и присуствујемо јер је она суштина празника. Не живимо више у сеоским срединама гдје је црква километрима далеко, не живимо више ни у стању окупације па је сједење у кући само зато што је то као неки обичај, по мени, замјена главног и споредног. Има и случајева да се људима не иде у цркву под изговором да ни њихови стари нису ишли па неће ни они“, рекао је професор. Наглашава да се празник наставља литургијом и када се вратимо можемо и требамо да дочекамо полазника и сјетимо се и обичајног и традиционалног.

Обичаји дочека полазника су различити и у самој Фочи, јер досељавањем становништва из разних крајева, одомаћили су се и различити обреди.

Професор Ђого говори да је Фоча стјециште различитих завичаја или већих завичајних цјелина те може лијепо да се види да становништво котлином Дрине има неке своје посебности, од Заваита према Челебићима своје, дио према Кмуру и Тјентишту другачије,  дубље херцеговачко становништво, од Калиновика према Невесињу, неке своје обичаје као и досељено становништво из Сарајевско-романијске области.

„Чини ми се да постоји једна заједничка црта, а то је дочекивање полазника и његово учешће у радости са породицом и даривање полазника, које не мора да буде неки значајан материјални поклон већ неки знак пажње. Јер ако је положајник она радост празника који нам долази, особа којој се радујемо и која нам доноси срећу, благослов и благостање, онда смо дужни да на неки начин узвратимо радошћу и на крају обреда га наградимо“, рекао је Ђого.

Оно што је, ипак, најважније је, сматра Ђого, да је полазник онај који помирује својим доласком и ријечима „Мир божији, Христос се роди“, уноси мир и помирење у породицу, међу родбину, кумове, комшије и све лоше односе врати на почетак.

„Различите су обредне формулације, али се увијек своде на исто. Након што уђе и пожели свако благостање, прилази огњишту и, што је обредни обичај, по броју варница исказује жеље за добро здравље, срећу, богатство и сваки напредак. Али најважније је то да се за Божић сви људи мире. Не каже се узалуд „Мир божији, Христос се роди“. То значи да људи изнова почињу своје односе. Ако су постојале свађе и неспоразуми унутар породице и пријатеља, тада се оне „ресетују“ и стављају се „на нулу“ све свађе и ружне ријечи“, појашњава Ђого.

Жито заузима нарочито мјесто у обреду који обављају полазник и домаћин. Засипање житом у народу има симболику материјалног благостања, али има и своју духовну конотацију.

„Без обзира на начин засипања житом, који се разликује од крајева и обичаја, али је тај моменат врло важан. Има један спис из 90. године послије Христа и зове се Дидахи, учење 12 апостола.У њему се каже да Хришћани треба да се саберу у Царству божијем онако како се пшеница сабира са гора и настаје један хљеб. И видимо да су пшеница и Хришћанство од тада повезани. Тако и ми Срби који смо се кретали по разним царствима и ратовали, том пшеницом изражавамо жељу да се као народ саберемо и сјединимо и донесемо стоструки и велики плод.

Бадњи дан

Бадњи дан је посљедњи дан Божићног поста и свештенство позива на смјерност и обичајне и традиционалне навике гдје би требало избјећи употребу ватреног оружја, пиротехнике и алкохола, или бар свести на најмању мјеру. Управо се супротно дешава и зато је неопходна промјена тих навика како би се најрадоснији празник провео на достојанствен начин.

„Обично тај вишак „шенлучења“ постоји тамо гдје немамо прави пост и право схватање празника. Обичаје и те како треба сачувати. А то су усијецање бадњака, доношење или приношење бадњака, радост због Бадњег дана, тај моменат раног устајања и окупљања. Све је то лијепо. Нисам против да се одлазак у бадњаке обиљежи неким безопасним средством, стартним пиштољем, рецимо, али без употребе ватреног оружја и експлозивних средстава и да на непримјерен начин не користимо пиротехнику“, каже Ђого.

Објашњава и зашто је настала навика употребе оружја пиликом прославе празника.

„Дуго смо ми живјели у Османском царству унутар кога смо били принуђени да се не зна да празнујемо, да нам звона не звоне, и кад смо се ослободили тога то „клатно“ смо пренијели превише на другу страну. Дакле, „ДА“ радост, „НЕ“ шенлучење. Ако ћемо у бадњаке повести дјецу, пријатеље и комшије, то искључује употребу ватреног оружја и експлозива. Сваки тај метак мора да падне. Ако сте се икад попели на кров неке старе цркве можете видјети да добар дио тих метака заврши на крову богомоље. И како ми можемо очекивати неки благослов Божији кад и нехотећи пуцамо по сопственим црквама“, пита се Ђого.

Наводи да нам се због тих појава Божић, умјесто празника мира и спремања за Божић врло често претвара у ход пијаних људи који, кад не знају шта ће са собом, испуцају рафал.

„Тиме постајемо наличје и супротност наших светих предака. Нека се сваки Србин запита да ли би кнез Лазар и Свети Сава жељели да виде таквог Србина и да ли је такав Србин косовски ратник и завјетник или је поента у враћању породици, истинским врлинама и правим вриједностима“, подвукао је наш саговорник.

Дочекујући празник, његову радост и благослов, пун смисао и осјећање среће и љубави имаћемо уколико дочекамо полазника и са породицом, уз свечани ручак, прославимо Христово рођење.

„Мир божији, Христос се роди!“