Најбогатији Фочак Владо Хаџивуковић- прешао Албанску голготу, усташе му убиле супругу, проглашен „народним непријатељем“

Владо Хаџивуковић са супругом Јевросимом, фото породични архив

Владо Хаџивуковић, најбогатији Фочак између два рата- прешао је Албанску голготу у Првом и спасавао партизанске породице од Италијана у Другом свјетском рату, доласком нове власти 1946. године проглашен је, и то након што је преминуо, народним непријатељем и заплијењена му је сва имовина.

Нова власт је то урадила упркос чињеници да му је у рату од усташа у логору страдала супруга, да се старији син Стеван борио на Сремском фронту, те да су бројне породице, и српске и муслиманске, којима је у рату помагао посвједочиле о његовом доброчинству.

Владо је био син фочанског трговца Моја Хаџивуковића и Маре Ћеловић из Требиња, рођене сестре чувеног Луке Ћеловића Требињца.

   Владо Хаџивуковић

Владов син Стеван Хаџивуковић, доктор правних наука са паришке Сорбоне и научник свјетског гласа, у својим мемоарима пише да је дјед Мојо био угледан трговац са разгранатом мрежом по цијелој БиХ током аустроугарске окупације, све до Првог свјетског рата, када је преминуо 1914. године.

Стеван је као мали волио да скупља поштанске марке, па би у радњи свог дједа Моја у фочанској Пријекој чаршији тридесетих година прошлог вијека налазио маркице из Аустроугарске, које су до данас сачуване.

“Ту је Стеван имао контакт са трговачком архивом и дедином преписком али је тада био исувише млад да би се интересовао за детаље шта је био предмет трговине. Из преписке је могло да се види да је Мојо често путовао за Дубровник и за Трст”, наводи Стеванова ћерка Тијана Тил, која живи у Новом Саду.

УЈАК ЛУКА ЋЕЛОВИЋ ТРЕБИЊАЦ

Мојо је био ожењен Маром, рођеном сестром чувеног велетрговца, градитеља Београда и највећег задужбинара Универзитета у Београду Луке Ћеловића из Требиња, једног од најбогатијих људи у Србији почетком 20. вијека.

“Лука Ћеловић је био веома наклоњен својој сестри, нашој баба Мари, тако да када су се родили мој отац и његов брат оставио је по 20 хиљада ондашњих динара за њихово рођење”, каже Тијана.

Из тестамента Луке Ћеловића, који је и свом сестрићу Владу Хаџивуковићу био велики узор, најбоље може да се сагледа колико је у то вријеме материјално богатство служило општем напретку.

Овај велики национални радник и просвјетни добротвор, “уверен да наука и привредни рад најјаче потпомажу правилан и сталан напредак свакога народа” сву своју имовину завјештао је 1911. године Универзитету у Београду “желећи дати јасна доказа и о својој усрдној захвалности Краљевини Србији, мојој новој постојбини, и о своме великоме поштовању Науке, које сам целога века жудан био…”, како је записао у свом тестаменту. 

                              Лука Ћеловић Требињац

Стеван прецизира да је Ћеловићева имовина коју је поклонио Универзитету, укључујући више зграда, међу њима и зграду хотела „Бристол“, била вриједна око 50 милиона ондашњих динара.

На бојном пољу неустрашиви ратник, а у миру марљиви радник, Владов ујак је био доста штедљив, али само према себи, док за народну ствар није жалио ни времена ни новца ни труда. Поред свег богатства, живио је доста скромно и добро је знао да је његово само оно што другима подари и до данас је остао највећи добротвор високошколских установа у Србији.

Ћеловић је 1872. године, пише Стеван у мемоарима, напустио БиХ и дошао у Београд, гдје га је архимандрит Нићифор Дучић запослио као шегрта у познатој радњи Родосављевић и Игњатијевић . Учествује затим у Херцеговачком устанку 1875. и у оба српско-турска рата 1876. и 1878, а по њиховом завршетку уз помоћ земљака- браће Крсмановић и Риста Параноса  почиње успјешно да води своју трговину, да би 1892. био изабран за предсједнка Управног одбора Београдске задруге, која је основана с циљем узајамног помагања и штедње.

Лука Ћеловић, управник Беогардске задруге

“Почетком 20. вијека био је водећи финансијер, једна од најутицајних и најбогатијих личности у Србији, изузетни национални радник и велики српски просветни добротвор. Иако самоук, захваљујући његовом залагању Београдска задруга постала је једна од највећих новчаних институција у Србији и на њеном челу остао је све до смрти 1929”, преноси Тијана Тил необјављене очеве мемоаре.

Велику улогу Лука Ћеловић је имао у ослобађању Косова и Метохије и Македоније од Турака, односно у организовању герилске борбе која је претходила балканским ратовима, због чега је био мета бугарских атентатора.

“Лука Ћеловић је био финансијер и организатор српских чета које су одлазиле у Стару Србију и Македонију, све до ослобађања тих крајева 1912. Са доктором Милорадом Гођевцем, а касније и генералом Јованом Атанацковићем, сачинио је Средишњи комитет четничке акције и сваке године је у опремање и обуку чета за ослобађање тих крајева улагао преко 50.000 динара. Бугарски штаб за Македонију је у више покушаја настојао да организује атентат на њега”, записао је Стеван Хаџивуковић о улози Ћеловића у изворној четничкој организацији.

Код Хаџивуковића који и данас живе у Фочи сачувало се сјећање да је у оснивању, организовању и финансирању српских четника у Јужној Србији почетком 20. вијека учествовао и Лукин сестрић Владо Хаџивуковић. Мада његовој унуци Тијани Тил ти детаљи нису познати, може се претпоставити да је, у организовању четничких акција у Старој Србији, Владо помагао ујаку са којим је био веома близак.

ПРИЈАТЕЉ СА ЈОВАНОМ ДУЧИЋЕМ

Преко мајчине породице, Владо Хаџивуковић био је у родбинским везама и са великим српским пјесником и дипломатом Јованом Дучићем, са којим је пријатељевао.

 “Лука и Владова мајка Мара имали су брата Риста, који је био ожењен Милом Дучић, рођеном сестром Јована Дучића”, каже Тијана.

Стеван је у мемоарима записао да је његов отац Владо Хаџивуковић изузетно поштовао Јована Дучића, да је о њему често причао и то са великим пијететом.

Владова ујна, Дучићева сестра Мила је умрла 1887. што је пјесника много погодило, а своју бол преточио је у стихове: „Спусти се благо вече, умукли птичији гласи, а на твом гробу, сејо, пошљедња с зора гаси...“

Владов ујак Ристо са Дучићевом сестром Милом имао је једну кћерку Лепосаву која је живјела у Јагодини и у Београду. Ристо се поново оженио и имао је четири кћерке и два сина.

НАЈВЕЋИ ДИОНИЧАР СРПСКЕ БАНКЕ И ВИЈЕЋНИК ЗЕТСКЕ БАНОВИНЕ

Владо Хаџивуковић је рођен 1878. године у Српској Вароши изнад Фоче, у којој је ова породица живјела за вријеме Турака, да би почетком 20. вијека изградили кућу у Доњем Пољу.

Доње Поље, Улица краља Александра, данас Светосавска, куће Влада Хаџивуковића

Борио се у Првом свјетском рату у српској војсци, са којом је 1916. прешао преко Албаније и стигао на грчко острво Крф, одакле је, уз помоћ управо Јована Дучића, отишао за Италију, у Напуљ, гдје је дочекао крај рата.

Дучић је као српски дипломата, тада у Атини, а претходно у Риму, помогао да се Владу обезбиједи улазак на брод за Италију. У првом наврату, прича Владова унука Тијана, није успио да се укрца на брод, што је, испоставиће се, за њега била срећна околност, јер је тај брод потонуо, да би се пребацио неким од наредних бродова.

По повратку из Италије, Владо је у Фочи изградио мању пилану на водени погон у селу Годијену, на ријеци Ћехотини, а другу водену пилану, како пише његов син, купио је у селу Драгочави, неколико километара од утока мале Драгочавске ријеке у Ћехотину. Ортак му је био Јово Малиш из села Бараковац код Фоче.

„Резана грађа је из пилана допремана сплавовима ријеком Ћехотином до складишта у Фочи, а доцније је, почетком тридесетих година, у Београду отворио велико стовариште грађе на обали реке Саве у Улици браће Крсмановића. До Београда резана грађа се допремала махом сплавовима долином река Дрине и Саве. Само она најквалитетнија грађа се транспортовала железницом. И поред тешких услова светске економске кризе тих година, стовариште је успешно пословало и радило је све до немачког бомбардовања Београда априла 1941. када је потпуно спаљено и изгорено од стране Немаца“, преноси Тијана очеве записе.

Владова дашчарска радња, односно стовариште у Крсмановићевој улици је било, како наводи Стеван у мемоарима,  једно од највећих у Београду, а већи број мањих дашчарских радњи у граду су се углавном снабдијевале са његовог стоваришта и вршиле даљу препродају.

У обилазак пилане у Годијену, до које је пјешачио око три сата, Владо би често водио и сина Стевана.

„Тамо је брзо завршавао послове, да би одмах затим укрцали сплав грађе састављен тог јутра и у подне бисмо се већ вратили у Фочу“, присјећа се син Стеван.

За свог оца, који је био главни дионичар у Српској банци и штедионици у Фочи, Стеван каже да  био веома вриједан и да је по цијели дан радио.

Српска банка и штедионица у Фочи

„Свако јутро, са изузетком недељом, устајао је у четири сата ујутру и одмах одлазио у своју канцеларију на спрату Српске банке и штедионице, недалеко од куће. Тада је обављао текуће административне послове и писао пословне преписке, а мало прије осам када смо ја и брат кретали у школу долазио је кући на доручак и затим се враћао у канцеларију и обављао спољне послове. Најпрометнија је била субота када су долазиле странке из околних села ради наплате посјечене шуме претворене у балване“, цитира Тијана мемоаре свог оца.

Српска банка и штедионица налазила се у тадашњој Пашићевој, данас Његошевој улици. У савезничком бомбародвању 1944. године је оштећена, да би је нова власт након рата срушила и изградила Дом ЈНА, а данас је то зграда Центра за културу и информисање.

ПРЕДСЈЕДНИК ДРУШТВА „СВЕТИ САВА“

Владо Хаџивуковић је често путовао за Сарајево и Београд, наставља причу његова унука, био је обласни посланик и активан члан Народне радикалне странке Николе Пашића. Од тридесетих година, именован је за банског вијећника Зетске бановине за срез Фочу и на том положају се задржао све до пред почетак Другог свјетског рата. Имао је бројне пријатеље и међу Србима и међу муслиманима, посебно у муслиманском друштву „Гајрет“.

„Улога банског већника је налагала да крајем сваке године  одлази на Цетиње на више дана где се дискутовало о буџету Зетске бановине“, каже Тијана.

Владо Хаџивуковић, члан "Сокола", староста Милан Хаџивуковић

Хаџивуковићи су били једни од предводника културног и духовног напретка фочанских Срба. Владо је помагао и учествовао у раду културних друштава, био је истакнути члан фочанског „Сокола“, основаног 1893. године, а једно вријеме и предсједник Српског пјевачког друштва „Свети Сава“ у Фочи, које је основано још 1885. године.

У својој кући, коју је између осталог красио велики иконстас са веома старим иконама, те стари породични џефердар- који се данас налази у музеју на Цетињу, имао је велику библиотеку са великим бројем књига, пише његов син Стеван, искључиво српских писаца наслијеђеном још од дједа Моја.

„Отац је волео Његоша, Љубу Ненадовића, Алексу Шантића, Јована Дучића, Бранисалава Нушића. Често је препричавао и цитирао одломке из Горског вијенца.  Посебно је волео „Писма из Италије“ од Љубе Ненадовића и његове разговоре са Његошем у Напуљу. Такође ми је скренуо пажњу на нашу фамилијарну повезаност са познатим српским писцем и песником Јованом Дучићем чија слика се налазила на неким старијим фамилијарним фотографијама на зиду“, наводи у мемоарима син Стеван.

ПРВИ АУТОМОБИЛ У ФОЧИ

Милош Савић, такође, изданак старе фочанске грађанске породице, у својој књизи „Фоча- вријеме и догађаји“ пише да је у Фочи прије Другог свјетског рата само један човјек видно и осјетно одскакао од осталих, па је себи дозволио и тај луксуз да купи аутомобил, а то је био Владо Хаџивуковић. Савић наводи да се у центру града, од данашњег трга до зграде општине, простирао Владов лагер дрвене грађе, те да ниједан фочански газда није уживао углед и ауторитет као он. Симпатично је како Савић описује понашање пјешака када би Владо аутомобилом, тада јединим у Фочи, наишао преко дрвеног моста на Ћехотини.

„Било је ту довољно простора и за пјешаке и за ауто да се мимоиђу, али приликом наиласка аута свако жив би бјежао што ближе огради колико год је то могао. Није ни чудо, то је био први и једини аутомобил у граду, а сигурно и у читавом Горњем Подрињу. Градске улице нису тад још биле ни уређене са аутомобилски саобраћај“, пише Савић.

У „ЗЕМЉИ РАДНИКА И СЕЉАКА“ ПРОГЛАШЕН ЗА НАРОДНОГ НЕПРИЈАТЕЉА

У почецима Другог свјетског рата, док је у Фочи била стационирала италијанска војска, будући да је знао италијански језик, а као утицајан и цијењен и међу Србима и међу муслиманима, Владо Хаџивуковић је од Италијана тражио да заштите становништво од усташких прогона.

Суграђане и становнике околних села, међу њима и многе чланове партизанских породица, које су Италијани затварали, спасавао би како је знао и умио. Када би Италијани некога ухватили и везаног спровели у Фочу, интервенисао би, молећи да се пусте, дајући писане гаранције својим животом за сваког појединца и они би били ослобођени, о чему су након рата и посвједочили.

У Фочи су се војске често смјењивале, а на удару усташког терора међу првима су се нашле породице истакнутих Срба, па тако и породица Влада Хаџивуковића. У мају 1942, када је било извијесно да ће Италијани Фочу препустити усташама, Владо је малољетне синове Стевана и Душана преко Пљеваља послао за Београд. У љето те године, када су италијанске трупе напустиле Фочу, он је пред усташама избјегао у Чајниче, док је његова супруга Јевросима /дјевојачки Пешић/ остала да чува кућу, мислећи да жене неће бити мета усташког терора.

                                        Јевросима Хаџивуковић

„Одмах по доласку усташа у Фочу затворили су је, одвели у Сарајево а затим отпремили  у концентрациони логор у Старој  Градишци. О њој никад више  нисмо имали вести. Кућа је потпуно опљачкана  и на зидовима су биле исписане усташке пароле“, пише Стеван.

Усташе су у логор у Сарајево, гдје му се губи сваки траг, одвеле и мајчиног брата, Стевановог ујака Димитрија Пешића, српског добровољца из Првог свјетског рата, који је живио у Београду, а за вријеме Другог свјетског рата је дошао код њих у Фочу.

                                                   Димитрије Пешић, Јевросимин брат

Током рата, и Владо већ тешко оболио долази код синова у Београд, гдје га свакодневно посјећује и води бригу о његовом здрављу познати љекар родом из Фоче Ристо Јеремић.

„Оцу је ослабило срце. Др Ристо Јеремић га је одвео на кардиолошку клинику у Главној Болници. Оцу је предложено да следећег дана дође на клинику и остане неко време. Отац је био утучен и сећам се да је рекао Ристи да му је највише жао што синове није успео да изведе на пут“, пише Стеван.

Владов једва пунољетни син Стеван 1944. године у Београду ступа у партизане и одлази на Сремски фронт, једно од најтежих и најкрвавијих ратишта. Ишчекујући са зебњом синовљев повратак, Владо умире од срчаног удара у  Београду 1945. године.

Владо Хаџивуковић, лична карта

Након што је демобилисан, Стеван се 1946. вратио у Београд са жељом да настави студије, па одлази до Фоче, како је написао у мемораима, да размотри могућност добијања насљедства.

У Фочи су га из Среског начелства упутили у Сарајеву, а из Сарајева вратили опет у Фочу, гдје га је чекало непријатно изненађење.  Када се Стеван поново појавио у канцеларији Среског одбора, како сам свједочи, тадашњем фочанском руководиоцу се смркнуло.

„У једном моменту скочио је са седишта, ухватио се за задњи џеп панталона и почео да виче: „Напоље, напоље, ово је земља радника и сељака“ и истерао ме из зграде Среског одбора. Његова интервенција је била тако гласна да су људи извиривали из канцеларија да виде шта се догађа. Чуо сам да треба што пре да напустим град, јер ми се не гарантује безбедност. Исте вечери отпутовао сам за Београд“, пише Владов син Стеван, борац са Сремског фронта, чија је мајка страдала у усташком логору.

Настављајући даље са присјећањем на тешка посљератна времена, Стеван наводи да је општинском органу у Фочи тада издато наређење да се попише имовина „народног непријатеља“ Влада Хаџивуковића.

„Тиме смо мој брат Душан и ја били лишени насљедства и поред чињенице да нам је мајка одведена у усташки логор, ујак био убијен од усташа, а отац умро природном смрћу након ослобођења у Београду у априлу 1945. Отац уопште није био суђен нити одговоран за било какво кривично дјело шест мјесеци након ослобађања“, констатује Стеван.

Срески народни одбор је прогласио Влада за „народног непријатеља“ и конфисковао му сву имовину уз образложење да је „сарађивао“ са италијанским окупатором, као и са четницима који су, како се наводи у оптужници и истовремено пресуди, у сагласности са Италијанима извршили покољ 1941. и 1942. године.

ПАРТИЗАНСКЕ ПОРОДИЦЕ СВЈЕДОЧИЛЕ О ВЛАДОВОМ ДОБРОЧИНСТВУ

Стеван и његов брат Душан прикупили су потом 20 изјава од учесника партизанског покрета и њихових породица о улози Влада Хаџивуковића у вријеме рата, али нове власти то једноставно није занимало.  Нису прихватила изјаву партизанског потпуковника Мила Чубрића, који је свједочио о Владовим напорима да својим утицајем помогне суграђанима, уз образложење да Чубрић није довољно познавао Хаџивуковића, а као немјеродавне и неважеће одбацила је и изјаве чланова партизанских породица, које је Владо спасавао од Италијана.

„Све изјаве потврђују залагање Влада Хаџивуковића да се спаси становништво Фоче, без обзира на верску или политичку припадност. Поднели су те изјаве среском народном одбору у Фочи, али их одбор није прихватио“, преноси Тијана очева сјећања.

Стеван пише да су потпуно нетачни наводи о учешћу његовог оца у покољу муслимана и доноси примјер једног муслимана из Фоче, надзорника Владовог стоваришта, којег су усташе затвориле и мучиле тражећи да открије гдје је благо његовог газде. Он је након мучења од стране усташа извршио самоубиство, а његов зет је био спреман да свједочи у Владову корист.

                                                  Владо Хаџивуковић

Стеванов брат Душан је, прича Тијана, у више наврата покушавао да покрене поступак за очеву рехабилитацију, али би врховна судска инстанца у Сарајеву увијек доносила неповољна рјешења.

Тијана и данас чува руком писана свједочења фочанских породица о томе како их је Владо Хаџивуковић штитио у рату од Италијана.

„Када би Италијани ухапсили неког из партизанских породица, обраћао би им се и уз одговарајуће образложење молио да их пусте, што се и дешавало, као што је случај са женом чију сам изјаву читала, а чији мушки чланови породице су били у партизанима. И тако свака прича има слична сведочења, међутим, послератне власти та сведочења нису прихватила“, каже Тијана.

Владов син пише и о великом страху у народу у Фочи 1946. године, када су неке фочанске породице, за које се сматрало да сарађују са одбјеглим четницима, биле исељене у друге дијелове Босне. Он преноси и да му је пријатељ из Фоче испричао како је функционер тадашње власти на улици истукао фочанског црквењака, којег су сви знали, истиче Стеван, као оличење доброте и поштења и који је са свима волио да се нашали и да се рукује, а којем су синови погинули као четници. По свом обичају пружио је руку и партизанском функционеру, који је одговорио „Ти да ми пружиш руку“ и почео да га туче.

„На улици се могло видјети како га удара из све снаге“, преноси Стеван свједочење свог пријатеља, који се том приликом затекао у градској посластичарници.

Кућа у Доњем Пољу, коју је подигао Владов отац Мојо, у некадашњој Улици краља Александра, данас у Светосавској, сачувана је и у њој су сада приватни станови.

Кућа Влада Хаџивуковића 

На мјесту њихове друге куће, која се налазила одмах поред, дуго година је било предузеће „Столарија“, а  данас је тржни центар. На тој кући стајала је табла из времена Аустроугарске- данас стоји на оближњој стамбеној згради, са натписом на српском и њемачком језику о висини воде за вријеме велике поплаве 10. новембра 1896. године.

Дућан дједа Моја у Пријекој чаршији одавно се урушио.

Осим Владове супруге, међу бројним Хаџивуковићима који су скончали у Јасеновцу је и малољетни Слободан, унук од Владовог стрица Тана, а још једна Танова унука Роса погинула је као љекар у партизанима.

У Јасеновцу је убијен и Живојин, унук од другог Владовог стрица Ника, син чувеног Милана Хаџивуковића.

ОДЛАЗАК СА ИСТОРИЈСКЕ СЦЕНЕ

С Другим свјетским ратом, који је на овим просторима укључивао и грађански рат и комунистичку револуцију, завршена је једна историјска епоха, када са друштвене сцене нестаје српски грађански сталеж.  Старе грађанске породице у Фочи, међу којима и Хаџивуковићи, након великог страдања од усташа, а затим и од нових власти, у процесу национализације остају без имовине.

„Људи који су предводили друштвене процесе иду на маргину историје, а  након тога уздиже се нови друштвени слој, који се, како је то комунистичка револуција и предвиђала, састојао од напредовања нижих слојева, обично из редова сељаштва и радника“, новоди кустос историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић.

СТЕВАН ХАЏИВУКОВИЋ, ДОКТОР СА СОРБОНЕ

Син Влада Хаџивуковића, а унук сестре Луке Ћеловића, Стеван Хаџивуковић рођен је у породичној кући у Доњем Пољу у Фочи, на Ђурђевдан, 6. маја 1926. године, на породичну славу, која је и дан вјенчања његових родитеља.

Стеван је у Фочи завршио основну и Грађанску школу (гимназију) краља Петра Другог, а затим Трговачку академију у Земуну 1944, да би Економски факултет у Београду завршио 1949. године.

Учитељица у основној школи у Фочи била му је Јованка Јеремић, супруга Ристовог брата Михаила Јеремића.

Докторирао је права на Сорбони у Паризу 1955. године. Двије године касније изабран је за доцента на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а за редовног професора 1968. и у том звању је пензионисан 1991. године.

Од 1964. године, у својству експерта за пољопривредну статистику ангажовале су га бројне међународне организације, између осталих Уједињене нације и Свјетска организација за храну ФАО, као професора, савјетника или организатора пројеката у Конгу, Мароку, Авганистану и другим земљама свијета.

Био је и предсједник Југословенског статистичког друштва.

Стеванова ћерка Тијана за свог оца прича да је посједовао посебан менталитет, који је могло да обликује само поднебље попут фочанског гдје су православни и муслимани живјели у међусобном поштовању. Она наводи да у њему никад није било мржње због тога што су му нове власти након Другог свјетског рата све отеле, није се освртао уназад, гледао је само напријед.

                                 Стеван Хаџивуковић

„На првом месту му је увек била етика, морал, љубав, вредности којима је и нас учио. Имао је  филозофски приступ у свему, једну ширину духа и интелигенције, и ширину патриотизма, која укључује свијест о припадности свом народу уз висок степен поштовања и толеранције према другом и другачијем, што је пренео и својој деци. То је за мене један фасцинантан менталитет, из којег треба да учимо, нешто што не пише нигде у књигама, то се живи“, прича Стеванова ћерка.

Стеван се школовао у иностранству и био је тражен свјетски научник. Радио је широм свијета, али би се увијек враћао у своју земљу.  Иза себе је оставио велики број не само стручних радова и уџбеника, већ и књига из области историје и социологије.  Написао је и мемоаре, књигу о свом животу и животу своје породице, која је изузетно драгоцјен извор информација из историје Фоче. Његова ћерка Тијана прича да се из очевих записа може оживјети слика Фоче између два свјетска рата као озбиљног грађанског друштва са одавно формираним грађанским менталитетом.

Крај 19. и почетак 20. вијека је вријеме материјалног и духовног уздизања и народног препорода Срба у БиХ, када је економско јачање грађанског слоја подразумијевало друштвену одговорност, а посебно улагање у школство и просвјећивање народа, и то не као нечим наметнуту обавезу, већ као природну и урођену самосвијест о опстанку народа. Тај осјећај високог морала провијава и кроз Стеванове приче.

„Такав дух је био да се није постављало питање, ко је могао давао је, то се није наглашавало, то није било нешто вансеријски, па да се наглашава. И видим да се, бар у овој породици, много посвећивало образовању, сви су имали библиотеке, много се читало“, каже Тијана Тил.

Стеван је у браку са Надеждом Пејовић из Београда, професором енглеског језика, са којом се вјенчао на Свету Петку, 27. октобра 1957. године, имао троје дјеце- сина Владислава, који је добио име по дједу, и ћерке Светлану и Тијану.

Преминуо је 2018. године и није стигао да објави мемоаре, па је та обавеза остала у аманет његовој дјеци. Тијана каже да им је то велика жеља и да се нада да ће ускоро објавити очево свједочанство о важној епохи из живота Фоче.

МИЛУТИН ХАЏИВУКОВИЋ, СПОРТСКИ АУТОМОБИЛИСТА У ВРИЈЕМЕ КРАЉЕВИНЕ

Стеван у мемоарима доноси доста занимљивих прича о Фочи између два рата и њеним становницима, а у једној од њих пише о свом рођаку Милутину Хаџивуковићу. Стеван прича га је отац на љето 1939. заједно са мамом и братом одвео у Дубровник и  смјестио у хотел „Адриа“ на Лападу, а он се одмах  вратио у Фочу.  У Дуборвнику су срели рођака Милутина Хаџивуковића у спортским колима марке „Амилкар“, за којег истиче да је био врло пријатна личност.

                                                                   Милутин Хаџивуковић, братић Милана Хаџивуковића

„Једно пре подне сместио је мене и брата у свој ауто и одвезао нас на Страдун у Дубровнику, где је иначе био забрањен улаз  аутомобилима. Доцније у Београду, када сам дошао на школовање у трговачку академију, многи школски другови су ме питали за њега, јер је био као аутомобилиста врло популаран. У том  аутомобилу учествовао је на аутомобилским такмичењима. Виђао сам га више пута на фотографијама у листу Правда; пратио је и бициклисте у такмичењима по Србији. Тај аутомобил је раније припадао бившем албанском краљу Зогуу који га је продао мом рођаку када се нашао као избеглица у Београду“, оставио је Стеван запис о рођаку Милутину, који је био син од Василија Хаџивуковића, брата познатог културног и националног радника Милана Хаџивуковића.

Крај