Владимир Глођајић- имућни трговац, "коровођа и позоришни редатељ"

Кућа Владимира Глођајића у Горњој чаршији

Већ у другој половини 19. вијека, Глођајићи су међу водећим фочанским трговцима и националним и културним радницима, а посебно се по трговачкој спретношћу и материјалном богатству, али више од свега по културно-просвјетном прегалаштву, издваја Владимир Глођајић.

Нажалост, тешко је наћи више података о овој породици, имајући у виду да их од Другог свјетског рата нема у Фочи. Међутим, прегледавајући бројеве „Босанске виле“ и Календара „Просвјете“ из времена аустроугарске окупације, крајем 19. и почетком 20. вијека, у извјештајима о културним догађајима у Фочи може се видјети да је једну од водећих улога имао Владимир Глођајић, син Николе Глођајића. Упоређивањем доступних података из старе штампе и судских објава, утврђујемо да је Владимир унук од Радована Глођајића, који је са братом Андријом и оцем Николом почетком 19. вијека доселио у Фочу.

Владимир је водио трговачко предузеће „Браћа Н. Глођајићи“, које се бавило и издаваштвом, односно, имало своју „накладу“.

Уз све то, бавио се културним радом и био један од оснивача, активан члан, касније и предсједник Српског православног црквеног пјевачког друштва „Свети Сава“, једног од најстаријих, а можда и најстаријег српског пјевачког друштва у БиХ, основаног према неким изворима 1885. године /ове године славило би јубиларних 140 година/.

Друштво је приређивало светосавске прославе- тачније оно је и настало из одбора за светосавске прославе, на којима су се прикупљали прилози за српску школу- са хорским наступима, позоришним представама, рецитацијама...

Владимир Глођајић био је одушевљени љубитељ позоришне умјетности, па је захваљујући том његовом интересовању, и не само његовом, при пјевачком друштву у Фочи заживјело једно од првих дилетантских позоришта у Босни и Херцеговини. Поред бројних пословних обавеза, овај велики културни прегалац стизао је да се посвети позоришним и хорским пробама и наступима. У Фочи је створена прва позоришна публика, а кроз родољубиве представе учвршћивана је национална свијест, чиме је вођен тихи рат са аустријским окупатором, који је све друштвене активности строго контролисао.

Српско православно пјевачко друштво "Свети Сава", с краја 19. вијека

„Босанска вила“  у јануару 1890. године у чланку „Књижевне и културне биљешке“ преноси програм Светосавске бесједе у Фочи коју, како се наводи, приређују српско-православни грађани фочански, а у корист школског фонда. Како стоји у тексту, предсједник Приређивачког одбора те године био је Алексије Јеремић, стриц Риста Јеремића.

Једна од тачака програма гласила је „Мач и перо“ од Змаја, декламује, како пише у овом чланку, г. Владо Н. Глођајић, грађанин. Такође, дио програма била је и позоришна представа „Лажа и паралажа“, Весело позориште од Ј. Стерије Поповића, представљају грађани фочански и то: Владо Н. Глођајић, Василије Кандић, ђак српске школе /касније свештеник- на почетку Великог рата преживјеће стријељање и одвођење у аустријски логор/, Симо Мазић /отац познатог фочанског фотографа Радмила Мазића/, Марко С. Поповић, учитељ /пјесник и дописник разних часописа у Србији, аутор поменутог разговора са Андријом Глођајом/, Лазар Соколовић /отац свештеномученика Будимира Соколовића/, Тодор Л. Кочовић /брат свештеника Јосифа Кочовића, стријељаног на почетку Великог рата/.

Двије године касније, 1892. Светосавску бесједу говором отвара Владо Глођајић, а уз велики број хорских пјесама и родољубивих рецитација, дио програма је и позоришна представа „Смрт Стефана Дечанског“.

У опису представе „Босанска вила“ наводи: „Жалосно позорје у пет дјејстава од Јована Стерије Поповића, представљају чланови срп. Пјевачког друштва, под редатељством друштвеног коровође г. Владимира Н. Глођајића“.

Кућа Влада Глођајића /заокружена/, Фоча из аустријског периода

Неке од пјесама које су се пјевале у Фочи на светосавским прославама су „Ускликнимо“ /Земаљска влада ће 1892. забранити њено извођење, а након бројних протеста поново одобрити 1895/, „Сини сјајно од Востока сунце“, „Српска застава“, „Оштре су наше сабље“, „Тијо ноћи“, „Србин сам, Србин“, „Бранково коло“. Неизоставне су биле и гусле, а програм би се завршавао „српским народним играма до бијеле зоре“.

Свијест о друштвеној одговорности била је изузетно изражена, па би се на светосавским бесједама широм Босне и Херцеговине прикупила знатна средства за рад српских школа. Лијеп опис „утркивања“ ко ће више приложити оставио је Атанасије Шола, један од предсједника Српског пјевачког друштва „Гусле“ из Мостара, присјећајући се прве бесједе у Мостару 1887. године.

Слика из књиге "Педесет година Српског пјевачког друштва Гусле у Мостару 1888-1938"

„На каси, управо на две касе, навала. Грађани се такмиче ко ће пристојнији прилог дати за српске школе. Али се пази да свак даде онолико, колико му по положају у чаршији доликује, јер нико не жели да буде сматран ни цицијом, ни распикућом“, записао је Шола у споменици „Педесет година Српског пјевачког друштва „Гусле“ у Мостару, 1888-1938“.

„ПРВИ ГИМНАЗИЈАЛАЦ“ ИЗ ФОЧЕ

Владо Глођајић преминуо је 1940. године, а то сазнајемо из новинског чланка „Југословенске поште“. Из текста објављеног 16. децембра те године може се закључити да је Владо рођен око 1860. године, у вријеме турске владавине и што је занимљиво био је први Фочак, тако тврди „Југословенска пошта“, који је завршио гимназију. 

У тексту са насловом „Смрт старог Фочанина“, овај лист пише: „У дубокој старости, послије навршених осамдесет година живота, умро је фочански трговац Владо Глођајић. Он је био први школован човјек из ових крајева, јер је још за вријеме Турске свршио гимназију, што је била велика ријеткост у овим крајевима. С његовом смрти нестаје старе трговачке фочанске породице Глођајића”.

Из овога се види да Владо Глођајић није имао мушких насљедника, а није познато да ли је имао женске дјеце.

Гробница породице Глођајић на гробљу Божовац

На гробљу Божовац у Фочи налази се гробница Глођајића, са великим спомеником од бијелог мермера, на којем су уклесана два женска имена. Једно је Криста Ник. Глођајић, дјевојачки Борисављевић, 1836-1926, из чега се може закључити да је то била Владова мајка, супруга његовог оца Николе, а друго Јованка Вл. Глођајић, дјевојачки Пајовић, 1884-1933. Дакле, Владова супруга.

Фотографија мајке Кристе је спала, док још стоји фотографија Владове супруге Јованке. У тој гробницви највјероватније је сахрањен и Владимир, мада на споменику његово име није уписано.

Јованка Глођајић, рођена Пајовић, Владова супруга

Податак да је Владимир био први Фочак који је завршио гимназију мора се, ипак, узети са резервом, јер се међу првим учитељима српске основне школе у Фочи, у првој половини 19. вијека, помињу и учитељи који су рођени у Фочи, а школовали су се у Дубровнику.

„КРИВА ЗАКЛЕТВА“ НА ЈЕВАНЂЕЉУ И ПОКАЈАЊЕ

Занимљиво свједочење о трговцу Глођаји очувалао се у породици Сима Ћосовића у Фочи. Симо се сјећа приче свог оца Милоша о пријатељу Мирку из фочанске Јабуке, села на обронцима Јахорине, који се намиривао у великој трговини код Глођаје.

„У вријеме велике економске кризе 1929. године, када је завладала глад,  пријатељ мог оца намиривао се код Глођаје, а правило код трговаца је било да се сељак током године намирује, узима од гаса до уља и осталих намирница, да би у јесен када прода јагње, теле и остало измирио све дугове“, прича Симо.

И тако се десило, наводи он, када је Мирко у јесен наишао, Глођаја га је зовнуо у радњу да плати дугове. 

„Мирко сврати и каже: „Нисам ти ништа дужан“, а Глођаја ће на то: „Па како, ево списка шта си све узимао и по датумима“. Глођаја ће онда на суд, тако да дође Мирко на суд,  а правило је било да се закуне на Јеванђељу. И Мирко се закуне и каже „Нисам дужан“, присјећа се Симо очеве приче. 

Дио Пријеке чаршије гдје се налазио дућан Глођајића

Након шест година, 1935. године, наставља Симо причу, долази Мирко код Глођаје у дућан и каже да је дошао да плати дуг, што је Глођају изнанадило, па је упитао какав дуг, кад је пресуђено да нема дуга.

„Мирко каже: Господине Глођаја, ја ћу се молити Господу Богу и свецима Божјим да ми опросте што сам се криво заклео. Ја сам имао тада четворо дјеце,  најстарије од четири године- двојке сам имао. Радио сам код људи за дневницу, да добијем ручак, дешавало се да поједем залогај један, а да остало донесем дјеци да једу. Ја сада имам чобане, ја те молим да ми опростиш, обрачунај и камату, све ћу ти платити, сад ти могу платити, молим те прими паре и обрачунај колико сам дужан“, преноси Симо Миркове ријечи.

Како је Мирко испричао Симовом оцу, Глођаја се тада прекрстио и рекао: „Нека ти Господ Бог опрости, опраштам ти и ја сав дуг , ништа ми ниси дужан“, не хтјевши да му наплати.

„Мирко се дружио са мојим оцем и причао је више пута како је Глођаја био велики човјек. И послије рата су причали о томе како нема више тако добрих људи. Глођаја је био честит човјек, какав се само могао замислити“, каже Симо и додаје да се, нажалост, не сјећа како се звао трговац Глођаја.

Зна само да је имао велику трговину, па би се могло закључити да је ријеч о Владимиру Глођајићу.

У кљизи „Босанско-херцеговачки градови на размеђу 19. и 20. стољећа“, Иљас Хаџибеговић, уз Владимира, помиње и Сима хаџи Глођајића, који је био у надзорном вијећу Српске штедионице у Фочи, основане 1906. године.

Четири године касније, та штедионица је ликвидирана, а основана је Српска банка и штедионица. Симо Глођајић је био члан њене дирекције. Предсједник дирекције био је Алексије Јеремић, а предсједник надзорног вијећа његов брат Јово Јеремић.

ПРИЈАТЕЉСТВО СРБА СА ХУСЕИН-БЕГОМ ЗУЛФИКАРПАШИЋЕМ ЧЕНГИЋЕМ

Занимљиво је да је у надзорном вијећу Српске банке био и Хусеин бег Зулфикарпашић Ченгић, касније дугогодишњи градоначелник Фоче, отац Адила Зулфикарпашића, познатог политичара.

Српска банка /заокружена/, Фоча из аустријског периода

Хусеин бег Зулфикарпашић је унук Зулфикар паше Ченгића, званог Паша Миљевина, по мјесту у којем је имао кулу, а који је почетком 19. вијека ратовао са Дробњацима из којих су потекле многе фочанске породице, па и Глођајићи. Посебно се памте крвави походи Паше Миљевина на ово племе 1801, 1812. / Дробњаци су је, пише Андрија Лубурић, прозвали „Миљевина година“, када се није ни косило, ни сијало ни жњело/ и 1817. године.

Дробњаци и Ченгићи међусобно су ратовали, али су и цијенили једни друге као велике јунаке. Унук паше Миљевине, Хусеин бег Злуфикарпашић Ченгић заједно ће са фочанским Србима и муслиманима учествовати у устанку против аустријског окупатора 1882. године, па не треба да чуди да су га Срби посебно уважавали.

Хусеинбег Зулфикарпашић Ченгић, стална поставка Музеја Старе Херцеговине 

Живио је сто година, а градоначелник Фоче, у вријеме Аустрије, потом и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, био је 25 година. Посебно се памте његови напори да заштити Србе од аустријских прогона на почетку Првог свјетског рата. Преминуо је 1935. године, а на вјечни починак, како је тада писала „Политика“, испратило га је „многобројно грађанство Фоче и околине, без разлике на веру и племе“.

У градском вијећу у Фочи, састављеном од угледних грађана, које је као начелник предводио Хусеин бег Зулфикарпашић, један од тројице Срба 1912. године био је Владо Глођајић. У вијећу је тада било девет муслимана и три Србина, а двије године раније седам муслимана и пет Срба, подаци су из Хаџибеговићеве књиге.

НАКЛАДА „БРАЋА Н. ГЛОЂАЈИЋИ“

Међу већим трговачким радњама у Фочи почетком 20. вијека, Хаџибеговић помиње фирму „Браћа Глођајић“. Једна стара разгледница Фоче с краја 19. вијека, с насловом „Фоча- Црни врх“, у породичном архиву Бранка Кочовића, сина познатог свештеника Јосифа Кочовића, открива да су се, осим трговином, Глођајићи бавили и издавачком дјелатношћу.

Разгледница Фоче, Наклада: Браћа Н. Глођајић

На полеђини разгледнице на српском и њемачком језику пише „Дописна карта- дописница“, а са стране стоји „Наклада: Браћа Н. Глођајићи, Фоча“. То говори да су Глођајићи, и то синови Николе Глођајића, штампали ову дописницу, а може се претпоставити да су имали и књижару или су штампали књиге за књижницу Српског православног црквеног пјевачког друштва „Свети Сава“.

Један оглас из „Сарајевског листа“ објављен 28. фебруара 1892. године рјешава дилему колико је Владо Глођајић имао браће, са којима је држао заједничко предузеће, и како су се они звали. У огласу се наводи да је „код окружног суда у Сарајеву под данашњим даном и горњим бројем описана у трговачки регистар за друштвене твртке, твртка „Браће Н. Глођајића у Фочи“, трговина мјешовитом робом, са настаном у Фочи, састојећи из другова Милош, Симон и Владимир Н. Глођајић, коју ће потписивати само другар Владимир Н. Глођајић ћирилицом“. 

Из овога огласа сазнајемо да је хаџи Симо, којег у Дирекцији Српске банке помиње Хаџибеговић, Владимиров брат, те да су имали и брата Милоша.

Упоређевињем података о другим Глођајићима из Фоче, долази се до сазнања да су Владимир, Симо и Милош унуци Радована Глођајића, односно да је њихов отац Никола Радованов син.

За Владимира се, на основу чланка Југословенске поште, зна када је умро и да није имао мушких потомака, док остаје непозната судбина његове браће Сима и Милоша- до када су живјели и да ли су и колико имали дјеце? Могуће да су преминули прије њега или можда одселили из Фоче, што је био случај са неколико њихових рођака.

У старим фочанским породицама остало је магловито сјећање на ову породицу и прича о страдању Глођајића од усташа у Другом свјетском рату. С обзиром да се у новинском извјештају 1940. наводи да је са Владимиров смрћу породица Глођајић угашена у Фочи, онда би се то страдање могло односити на женске чланове или можда на неке од Владимирових рођака.

ПОТОМЦИ РАДОВАНОВОГ БРАТА АНДРИЈЕ ГЛОЂАЈИЋА

О Глођајићима, као мисионарима писмености и љубитељима „књижества“, говори и објава у „Турско-српском рјечнику са разговорима“, који је изашао 1855. године у Србији, да је у Фочи у Херцеговини, трговац Драго Глођајић /брат од стрица Владовог оца Николе/ нашао 27 претплатника за ову књигу, а за себе је купио пет примјерака.

У историјским изворима, 1855. и 1860. године у Фочи се помињу трговци Драго, Никола /Владов отац/ и Димитрије Глођајић. На старом гробљу изнад цркве у Фочи, зараслом у шибље и трње да му се једва може прићи, на два споменика може се прочитати презиме Глођајић.

Једно је Тодор, а друго (Ан)ђелина- син и ћерка Драга Глођајића /што се може закључити по скраћеници Др. за име оца/, а који су млади преминули.

Гроб Анђелине Глођајић на старом гробљу изнад цркве

Драго је имао и синове Јеврема и Светозара, који је одселио за Столац и тамо преминуо 1890. године.  Светозар Глођајић из Стоца помиње се у Босанској вили у јануару 1890. као један од приложника Светосавске бесједе у Фочи. Такође, име овог родољуба среће се у извјештају о посјети митрополита херцеговачког Серафима Перовића Фочи 1889. године. Дабро-босански Источник пише да су фочански Срби митрополита дочекали у селу Будњу „које је три сата од Фоче удаљено“, те да је један од њих Светозар Глођајић поздравио митрополита „са кратким, али одушевљеним говором“.

Светозар по свему судећи није имао мушке дјеце, јер се у једној објави Котарског уреда у Фочи, као његове насљеднице помињу „млд“ Олга и Зорка и удова Ванта. Из ове објаве види се да су Глођајићи имали велике пољопривредне посједе- воћњаке и оранице на Церовој равни и у Јошаници.

„СВЕТИ САВА“ ИЗ ФОЧЕ, ЈЕДНО ОД ПРВИХ СРПСКИХ ДРУШТАВА У БИХ

Календар сарајевске „Просвјете“, 1. јануара 1906. године, доноси списак српских православних црквених пјевачких друштава у Босни и Херцеговини из којег би се могло закључити да је прво такво друштво основано у Фочи.  На списку је побројано 15 друштава, а уз њихове називе и податке о руководствима и чланству наведене су и године оснивања.

Српско православно црквено пјевачко друштво „Свети Сава“ из Фоче, основано је, како пише у Календару, 1885. године. Послије фочанског, друго по старини је пјевачко друштво из Доње Тузле основано 1886, а затим друштво из Приједора настало 1887.  Слиједе друштва из Сарајева и Мостара, основана 1888, Невесиња 1891, Бањалуке 1893, Брчког 1895, Високог 1897, Босанске Крупе 1897, Бијељине 1898, Босанског Новог 1899, Варцар Вакуфа 1900, Санског Моста 1901, Дервенте 1901.  

Фочански Срби су још раније, тачније 1882. године, формирали Одбор за светосавске забаве, из којег ће се родити пјевачко друштво.  

Кућа Влада Глођајића, фото са сталне поставке Музеја Старе Херцеговине

Историчар Иљас Хаџибеговић пише да се почетни облик организовања Срба у Фочи јавио 1882. године формирањем Одбора за светосавске забаве, који ће се, за разлику од других средина, наглашава он, дуже одржати, па се помиње и 1883. и 1884. године.

За разлику од Просвјетиног календара, који као годину оснивања Друштва „Свети Сава“ наводи 1885, Хаџибеговић пише да је то било 1887. године, „када су  фочански Срби међу првима у земљи формирали одбор младих Срба за оснивање црквеног пјевачког друштва“.

Власти им нису одмах одобриле оснивање друштва, тражећи да се из статута избаци израз „Србин православне вјере“ и замијени изразом „особа православне вјере“- податак који сам по себи довољно говори о политици аустро-мађарског окупатора. Тек накнадно је одобрен рад овог друштва, али тада још није дозвољено оснивање друштвене библиотеке, што су фочански Срби тражили заједно са оснивањем друштва.

Очигледно је да је друштво неколико пута оснивано и престајало са радом, што због забрана, али понекад и због неслоге, да би потом ипак заживјело.

Учитељ Марко С. Поповић у допису Дабро-босанском Источнику 1. новембра 1889. године наводи да је „било престало пјевачко друштво у Фочи, али опет вриједни Фочани сродише се, те већином гласова здговорише се, да опет установе стално српско-црквено пјевачко друштво у Фочи“.

Саставили су правила и предали их Котарској области у Фочи са молбом да их пошаље Високој земаљској влади у Сарајево на потврду „те да ступе у јавност“. У привременом одбору предсједник је Тодо С. Туфекџић /Хаџивуковић/, а чланови су Алексије Јеремић, Јевтан Огњеновић, Спасо Сунарић, Марко С. Поповић и Владимир Н. Глођајић.

Друштво је његовало музичку и позоришну умјетност- осим црквених, изводило и свјетовне пјесме, редовно учествовало на литургијама, приређивало забаве и бесједе, позоришне представе, те подучавало чланове свирању музичких инструмената.

Како пише Календар Просвјете, Друштво „Свети Сава“ из Фоче 1906. године имало је 87 чланова, предјседник је тада био Владо Глођајић, а потпредсједник Владо Хаџивуковић.

Руководство Друштва "Свети Сава"

У кући Бранка Кочовића у Српској Вароши, чији су отац и стриц, Јосиф и Тодо, били активни чланови и хоровође Српског православног пјевачког друштва „Свети Сава“, међу драгоцјеним фотографијама које свједоче о животу у старој Фочи издваја се слика овог друштва с краја 19. вијека.

Нажалост, изгубио се папир на којем су пописана имена људи са слике, а међу њима се највјероватније налази и Владо Глођајић, тадашњи хоровођа и редатељ позоришних представа.

Друштво „Свети Сава“ постојало је све до Другог свјетског рата и слично као „Соко“ и „Побратимство“, доласком нове власти 1945. године, дефинитивно је угашено.

Обновљено је у октобру 2018. године, али не под називом „Свети Сава“, већ под именом „Побратимство“, по некадашњем Друштву трезвених Срба, првом те врсте у Босни и Херцеговини, основаном 1893. године, заједно са Српским соколом у Фочи.

Занимљиво је да ово пјевачко друштво данас дјелује при Храму Светог Саве, чиме је ипак сачувало везу са великим српским просвјетитељем.

ИГУМАН ДИОНИСИЈЕ ГЛОЂАЈА- ОБНОВИТЕЉ МАНАСТИРА БИЈЕЛА

Историчар Андрија Лубурић помиње да је било и повратних миграција Глођајића из Фоче у стари завичај Дробњак, па тако наводи да је за вријеме херцеговачке буне 1878. године Теофил Глођаја из Фоче дошао у Шавник, а одатле се преселио на Боан, гдје се стално настанио. То је уједно преломна година за Херцеговину, када је Берлинским конгресом, ова историјска област подијељена између Аустрије и Црне Горе, а граница је повучена између Фоче и Дробњака.

У близини села Доња Бијела, одакле потичу Глођаје, налази се древни српски манастир Бијела, којег су у више наврата рушили Турци, али и обрушавање терена и слаба градња. Занимљиво је да је игуман тог манстира када је посљедњи пут обнављан био Дионисије Глођаја из Фоче. Изнад врата цркве стоји натпис: ,,Понови се манастир Светог Георгија за владе књаза Николе Првог при митрополиту Г. Митрофану, настојатељ Дионисије Глођаја, године 1887″.

Лист за цркву и школу „Просвјета“, Министарства просвјете и црквених послова Црне Горе, у новембру 1895. године пише о „каноничној визитацији“ митрополита црногорског Митрофана по Захумско-расијској епархији у Дробњаку.

Описујући манастир Бијела, који је митрополит тада посјетио, лист наводи да је на десној страни пред црквом подигнут гроб заслужном и вриједном игуману Дионисију Глођаји.  Касније у истом тексту, набрајајући калуђере и игумане кроз историју манастира, прецизира се да је Дионисије Глођаја из Фоче.

Наставиће се