Ко су абаџије, а ко чаругџије?

Ко су абаџије, а ко чаругџије? – питања су на која изложбом о развоју старих заната и значају мајстора чије су вјештине деценијама обликовале свакодневицу Горњег Милановца одговара Музеј рудничко-таковског краја. Некада цијењене професије, њихов настанак и разлози који су довели до гашења појединих заната представљени су на паноима и фотографијама у Музеју „Стара Херцеговина“.

Уз неке од занатских алата изложени су оригинали мајсторских писама, односно диплома о завршеном занату, које су мајстори у прошлости истицали на видном мјесту у радњи.

Међу професијама којима су се Горњомилановчани бавили од оснивања вароши 1853. године до данашњих дана су ковачи, бојаџије, кројачи, вуновлачари, часовничари, обућари и опанчари.

Ријеч је о занатима чији називи углавном јасно откривају чиме су се мајстори бавили и колики је њихов значај био.

Најбројнији су половином прошлог вијека били сада помало забрављене абаџије и чаругџије, каже ауторка изложбе Наташа Поломац Петковић, кустос-етнолог горњомилановачког Музеја.

-Термин чаругџија многима је вјероватно непознат. Међутим, чаругџија је турски назив који се у 19. вијеку користио за мајстора који израђује опанке, односно за опанчара. Почетком 20. вијека мијења га термин опанчар, а чаругџија постаје заборављен, као што је данас заборављен и опанчарски занат. Абаџија, односно кројач народног одијела, носи назив од абе, тканине од које су израђивали одјевне предмете – антерије, јелеке, фермене. Абаџије су све то израђивале од абе, односно неког квалитетнијег сукна-рекла је Поломац Петковић.

Поставка још подсјећа да је воскарско-лицидерски занат био обједињен, јер су и једне и друге занатлије користиле пчелиње производе − воскари су као основну сировину користили восак, док су лицидери употребљавали мед.

Ћурчијским занатом у Горњем Милановцу бавили су се такозвани кожари, који су обрађивали сирову кожу и од ње израђивале одјевне предмете.

Фотографије свједоче и о занатским радњама горњомилановачких бербера, пекара, столара и фотографа.

-То су неки занати који су се и данас задржали, али је занимљиво да начин на који се сада обављају ни најмање не личи на оно како се радило прије 50 и више година-рекла је Поломац Петковић.

Осим у Горњем Милановцу, вријеме и модернизација прегазили су бројне старе занате и у Фочи. О многима остале су само легенде, попут прича о чувеним бичакчијама (ножарима), ћурчијама (кожарима), кујунџијама (украшавање накита).

-Фоча је била позната по техникама лијепог украшавања метала. Нарочито су били развијени златарски занати, односно кујунџијски занат како се то тада називало. Била је позната по изузетним туфегџијама, па се у Фочу долазило да се златом и сребром украшава оружје које је било статусни симбол-рекао је вршилац дужности директора Музеја „Стара Херцеговина“ Данко Михајловић.

Изложба „Од абаџије до чаругџије“ у галерији фочанског Музеја може се погледати до 29. априла.