По рецепту вјере, љубави и топлине

Празнична трпеза одувијек и на посебан начин осликава свечаност дана који се слави. Тако је и за Васкрс када вриједне руке домаћица припреме разноврсна јела и колаче, док се нарочита пажња посвећује техникама шарања и фарбања јаја. Поред тога, трпеза окупља породицу, учвршћује везе међу пријатељима и комшијама и доприноси радости празничног тренутка.

Откако зна за себе Фочанка Марија Обреновић спрема мноштво колача и слана јела која се морају наћи на столу у дане празника.

Иако је, како каже, припрема хране за празник данас лакша и понуда намирница разноврснија, није се одрекла традиционалних колача и старих јела која се не могу поручити у ресторанима и посластичарницама.

Сам празник, како каже, доноси посебну вољу и жељу за припремањем трпезе.

Прича како су се у прошлим временима спремали колачи.

-Док смо били на селу, за Васкрс су се правили колачи, првенствено ружице са орасима мотане укруг. Оне су биле обавезне за Божић, Васкрс и за славу и то је био главни колач. Затим смо спремали обланде и колаче од јабука, оне суве шапице, ванилице, али све са орасима. И не смијем заборавити гурабију. Оне су се носиле и кад се гости позивају за славу, колико чланова породице има, толико се носи гурабија. Највећа се поклањала домаћину и домаћици, са коцком шећера у средини. Као дјеца смо се тако радовали кад нам донесу ту скоро заборављену посластицу – присјећа се Обреновићева.

На трпези је, поред осталих сланих јела, неизоставно било печење, јагњеће или прасеће.

-Разне пите, сирнице, пиринчуше, кромпируше и наравно бурек. Без њега то не би била празнична трпеза. Затим кајмак уз погачице, оне мање, као лепиње, „трећаци“ како су се некад звале. У лимену или бакарну тепсију се ставе такве три погачице и пеку. Све ја спремам по старим рецептурама. Мајка ми је умрла рано, па сам од дванаесете године постала домаћица. Остали су ми млађи брат и сестра које сам одгојила и од тада кувам и радим. И то волим, ево и данас. Кад ми унуци дођу с факултета, они уживају да их бака са питама дочека – прича кроз смијех Марија.    

Наглашава да су ораси били главни састојак свих колача и није било данашњих намирница попут кокосовог брашна и сличних производа.

Ипак, за Васкрс се највећа пажња придаје шарању и бојењу јаја. Обреновићева се труди да споји традиционалне са новим техникама шарања, али прво јаје „чуваркућу“ нашара травом у облику крста.

Свакоме од чланова породице намијени по једно посебно јаје.

-Са воском и „шараљицом“ пишем свим укућанима имена и нацртам свакоме оно што воли. Имам мало надарености за цртање и сликање, то сам некада радила и у школи, такмичила се. Поред шарања воском, уберем травке, листове, умочим у воду, залијепим за јаје, умотам у чарапу и свежем. Све бојим у луковини коју увече покиселим у великом лонцу у сирћету и соли. Неко ставља цвеклу али јаја буду блиједа. У луковини су најздравија и могу годину дана стајати да се не покваре, када су у хладном. Имам од прошлог Васкрса јаја која чувам. Нека шарам фломастерима и лаком за нокте и то се најбрже уради – каже Марија додајући да је сав тај посао одмара и радује.

Сматра да вјештачке боје нису здраве за дјецу па их избјегава.

Ова врла домаћица подсјећа да се у вријеме комунизма није могло слободно славити и причешћивати, али тврда вјера очувала је обичаје и досљедност вјерских обреда.

-Поприлично се попустило у том времену, али ми никад нисмо прекинули славити вјерске празнике. Живимо у Обилићеву, близу смо цркве и нисмо никад прекидали славити Божић, увијек смо пекли јагње, иако се није смјело. То сад могу да кажем – прича Марија и присјећа се дјетињства када су из села ишли на причешће.

-Као дјецу стављали су нас у крошње и дванаест километара се прелазило да бисмо се причестили. Послије је моју сестру мајка носила у рукама и ми смо из Крушчице силазили два и по сата, преко Биокова и Врантегова и три сата нам је требало за повратак. Али никада нисам прекидала причешћивање. Моја бака Јока, она је од Јоковића, удата за Ђуровиће, била је код свештеника Павла слуга. Она нам је све то пренијела, била је скоро као попадија и педесет година се све задржало и учило како се прославља и шта је причест – сјећа се ова вриједна жена.

Поручује да се млађе генерације морају више учити старијим и провјереним вриједностима.

-Младе жене би требало више да кувају и раде. Све је боље да се више ради, него само бити на телефону и компјутеру. Данашња омладина све наручује. Док сам радила као фризерка, стално сам гледала како мужеви носе спремљену храну и колаче, а супруге чекају кући и све им је спремно. Боље је имати обавезу и радити. Увече кад не могу да заспим и насекирам се због мога сина који је преминуо прије годину дана, узмем игле и плетем и хеклам, тако се смирим и не треба ми никаква таблета. И зато само треба радити – поручује Обреновићева. 

Додаје да је припрема празничне трпезе радује и да са великом љубављу кува јела како би обрадовала унуке.

У својој седамдесет  четвртој години, поред кувања и спремања није се одрекла ручног рада, не престаје да плете и ствара уникатне предмете. 

Соба у којој чува своје рукотворине, хеклања, плетења, везове и ткања подсјећа на музејску поставку. Плете најразноврсније одјевне предмете, од хаљина, шешира, блуза и шалова, затим столњаке, украсне подметаче, марамице и простирке.

Њено надахнуће у раду било које врсте примјер је за све генерације, инспирише својим рукотворинама, маштовитим украсима и топлином. Вјерује у Христа и Васкрсење што је, како каже, чува од свих неприлика и невоља. Поклања, дарује, обасипа љубављу породицу и пријатеље, обрадује поклонима које сама уради и спреми.