Васкрс, Велигден, Пасха- језгро хришћанске вјере (АУДИО)

Васкрс или Ускрс, у неким крајевима, попут Космета, Македоније, Скадра- Велигден или Великдан, а у црквеном богослужењу Пасха Господња, називи су који Срби користе за празник над празницима.

Називи Васкрс и Ускрс указују на Христово устајање из мртвих.

Слично значење има и назив Пасха- код Јевреја је то излазак, прелазак из ропства у слободу, а код хришћана излазак, прелазак из смрти у живот вјечни, док Велигден говори да је то највећи и најважнији дан у години.

Професор Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, протојереј-ставрофор Дарко Ђого наводи да је назив Васкрс превод грчког термина „анастасис“.

„Можемо лако етимолошки да видимо да је словенски превод, послије тога српски, добро погодио грчку ријеч. У свим европским језицима глагол „статис“, имамо тај коријен стајати, а „ана“ може значити нешто што се поново урадило, дакле поновно устајање, након смрти, док је једна етимологија упућивала на ријеч унапријед или у висину, горе. Када су Свети Ћирило и Методије правили терминологију која ће постати црквена терминологија свих словенских језика, ту грчку ријеч су превели као „Вскрсеније“, а онда је то ВС, дало Васкрс. Како се српски језик упростио, тај почетак В и ВА је остао специфичност у неким црквеним терминима, а у другим случајевима је углавном прешао у У, тако се родио народни назив Ускрс“, појашњава Ђого.

Истиче да је једна од најбеспредметнијих, у потпуности неоправданих, а непрекидно понављаних реченица, да Ускрс одговара католичкој цркви или загребачком стандарду српског језика, док би Васкрс требало да буде као искључиво православни термин и да одговара српском језику.

Васкрс- иконостас Цркве Светог Николе у Фочи 

„Апсолутно нетачно и када вам неко то каже само знате једну чињеницу- да та особа није прочитала Горски вијенац, јер да је прочитао Горски вијенац,  сјетио би се Његошевог стиха „и шарајте Ускрсова јаја“, наводи Ђого.

Он подсјећа и на реченицу Светог Јустина Поповића: „Ускрс је, васкрсла је српска душа“, у којој је употребљен и један и други облик.

„Баш као што ујутро не кажемо да смо вастали, него устали, није неправилно рећи Ускрс. Наравно честитка је увијек Христос васкрсе или воскресе, али сам празник се може назвати и Васкрсом и Ускрсом“, отклања Ђого дилему у вези са разликом између црквенословенског и народног изговора.

Ђого додаје да ко се сјети народно-староградске пјесме „На Ускрс сам се родила“ неће сигурно размишљати да је та пјесма, у типично старосрбијанском духу и руху, настала у Копривници или у Загребу.

„Тако да мислим да је то један од оних облика турбофолк исказивања неке своје хиперправославности, када нећемо или не можемо свој живот да саобразимо захтјевима православне вјере, па онда нам сва православност стаде да исправљамо комшије да се не каже Ускрс него Васкрс“.

Празник васкрсења Христовог Црква назива и Пасхом Господњом.

Назив Пасха код српског народа, за разлику од руског, грчког и великог броја европских народа, није заживио, изузев што се користи у богослужењима.

Ђого објашњава да је усљед вишевјековног ропства и живота у страним и окупаторским царевинама, када је народ имао додира са црквеним богослужењем онолико колико се могло, народно православље уобличило критеријм православности код Срба, па тако нису склони дубинском познавању канонског права, али да су ти народни обичаји имали велику улогу у очувању вјере.

„У том обичајном православљу није се толико усвојио израз Пасха, вјероватно зато што је припадао цркевном богослужењу и црквеном богословју. Код Руса и Грка јесте, они Христов васкрс називају Пасхом, зато што је код њих дубина онога што Руси зову уцрковљење- примјена богослужења у животу, неупоредиво већа, а у богослужењу Васкрса непрекидно се пјева о Васкрсу као новој Пасхи“, каже Ђого.

Христово васкрсење је дубоко везано, истиче он, за јеврејску Пасху.

„Било да посматрамо да је његова Тајна вечера била непосредно уочи јеврејске Пасхе, да би он сам био попут оног јагњета којег су Јевреји клали у спомен на изалазак из Египта, било да посматрамо да је Тајна вечера била управо пасхална вечера прослављања старозавјетне Пасхе, како год, за Цркву је двије хиљаде година суштина васкршњег догађаја замјена старозавјетне Пасхе новозавјетном Пасхом“, појашњава професор теологије.

Тајна вечера, Храм Светог Николе

У Старом завјету, наставља Ђого, Пасха је успомена на изалазак из египатског ропства- централни догађај јеврејског изабраног народа, који на тај начин склапа завјет, односно савез са Богом на планини Синају.

„Оставља сав свој живот у Египту, који је био напоран, али у богатој и напредној цивилизацији, која им је давала неку врсту материјалне основе, као данас што, ако живите у Америци или на западу, чак и ако сте роб да непрекидно радите, опет сте боље материјално обезбијеђени, него ако сте слободни, а изван сте те цивилизације. Јевреји излазе из Египта, ослобађају се ропства, али морају да се ослободе везаности за материјално. Они тада кољу јагње, њиме своје довратке помазују, као знак да су изабрани народ, да их анђео господњи поштеди и након тога се успоставља старозавјетна Пасха. Комплетна та симболика је изразито важна за  Васкрс, на њу се надограђује симболика Пасхе хришћанске, којом нас Христос ослобађа, како се каже у црквеним пјесмама, „духовног фараона“, духовне поробљености оним материјалним. Ми заправо са Христовим васкрсењем, као што су Јевреји физички, али и духовно изашли из поробљености, смо позвани да изађемо из нашег стања душе оптерећеног материјалним у једно другачије и ново виђење живота“, наводи Ђого.

Попут бројних народа, Руси сам Васкрс називају Пасхом, а занимљиво је да сваку недељу зову воскресеније.

„Свака недеља је речено народним језиком преча од ма ког другог празника, као мали Васкрс који се понавља на седмичном нивоу, изузетно је важна. То је дан посвећен слављењу Христовог васкрсења, мишљењу о Богу- богомислју, сабрању породице и требало би на неки начин да освијестимо у себи да је свака недјеља мали Васкрс, а она је таква чак и у вријеме поста“, напомиње професор Богословског факултета у Фочи.

Чувари Христовог гроба у Фочи, са изложбе у Музеју Старе Херцеговине

Осим назива Васкрс, односно Ускрс, и Пасха, код словенских народа срећемо и друге називе-  Словаци, Чеси, Словенци Васкрс називају Велика ноћ. У Јужној Србији- на Космету, Македонији, у Бугарској, Скадру каже се Велигден или Великдан. Исто тако у Украјини и Бјелорусији, а то и јесте посебан и највећи дан у години.

Ђого појашњава да се у доба христијанизације, у усменој култури, која нема велика и мала слова, није могло рећи Бог са великим Б или Дан са великим Д.

„То Велигден је пандан онога што би данас људи рекли- то је Дан са великим Д, један као такав. Велигден или Великдан је највећи дан, ради којег живимо, који нам освјетљава све остало. То нас враћа у ранохришћанску теологију, гдје је управо Дан васкрсења назван „Даном који створи Господ“, који је осми дан, када вријеме и све остало добија свој смисао. Дан са којим све почиње и у њему се завршава све оно старо“, каже Ђого.

ЕНГЛЕСКИ НАЗИВ ИСТЕР

Енглези и Нијемци Васкрс називају Истер, по неким тумачењима по прољећном празнику из времена многобоштва и називу богиње прољећа Оестре, док друга тумачења кажу да је то од ријечи ист- исток, излазак Сунца, од вјечне свјетлости, јер Христос и јесте животворни источник, Сунце праведности.

Ђого наводи да етимологија са ријечју исток много више указује на суштину празника, него прво тумачење.

„Васкрс и јесте загледаност у Исток, одакле Сунце истиче, исходи, Христос је Сунце правде. За Васкрс је симболика свјетлости важна и у сваком случају и за нас је важно да схватимо да као што је свјетлост непобједива, не можете да је уништите, можете привремено да се изолујете од свјетлсоти, да се окренете од ње, али она увијек побјеђује. Као та свјетлост физичка, тако и Христова духовна свјетлост и Христов лик увијек побјеђују и увијек налазе начина да освијетле таму, која је као што знамо само одусуство свјетлости“, тумачи Ђого.

КАКО ГА ГОД ЗВАЛИ, ПРАЗНИК ХРИСТОВОГ ВАСКРСЕЊА ЈЕ ТЕМЕЉ ХРИШЋАНСКЕ ВЈЕРЕ

Указујући да се догађај Христовог васкрсења дубоко укоријенио у људској души, Ђого подсјећа на руску анегдоту када су народни комесари двадесетих и тридесетих година прошлог вијека по цијелој Русији сабирали народ и на таблама им писали доказе о томе како Бог не постоји и како у цркве не треба ићи, па би довели и свештеника да га малтретирају.

„Онда је свештеник тражио да каже само двије ријечи и ништа више и они су рекли- па, хајде реци, од двије ријечи не може да нам шкоди. Он је рекао Христос воскресе, а сви сељаци су устали и рекли Воистину воскресе. Христос је говорио усмено, а након његове смрти, када је васкрсао, хришћанска вјера се шири као најтемељније убјеђење, као што руски сељак зна да је Христос васкрсао, из тог знања и дубоке вјере да се десило што није бивало у историји, што преокреће ток историје. Из тог јутра Христовог васкрсења креће хришћанска вјера најпре, па хришћанска Црква,  и онда у самој Цркви када се она шири долазе Павлове посланице и потреба да се сјећање код људи који су били Христови савременици запише. Христово васкрсење је у најдословнијем смислу језгро хришћанске вјере, из којег имамо све остало. Ми данас читамо, па кажемо да из Јеванђеља знамо да је Христос васкрсао, а за древне хришћане је важило на неки начин супротно- они су знали да је Христос васкрсао, па су записали јеванђеља. Зато постоји моменат када кажу људи да читају али не налазе ништа ту. Ако не вјерујеш, ако ниси отворио срце за то да повјерујеш да је Христос васкрсао, онда заиста то људима може бити књига као и свака остала. Ако бар пустиш у себи ту претпоставку да је Христос могао да васкрсне, а онда ће некада и Свето писмо Новог завјета неком нешто рећи“, поучава Ђого.

Васкрс у Фочи 1974. године, Храм Светог Николе

Христово васкрсење је наш живот, додаје Ђого и истиче да свако страдање и растанак са драгим људима можемо да носимо зато што знамо да је Христос васкрсао. Подсјећа и да ријечи на крају романа „Браћа Карамазови“ Фјодора Достојевског, које на сахрани дјечака изговара Аљоша Карамазов „Васкрснућемо сви, обавезно ћемо васкрснути“, а којима као да одговара на ријечи Ивана Карамазова да „ниједна срећа човјечанства није важнија од сузе једног дјетета“ дају одговор на то питање и питање смисла човјековог живота.

Ђого је пожелио да се срећа Христовог васкрсења умножи и напоменуо да је пожељно гласно и радосно се поздрављати са Христос васкрсе.

„Све до Спасовдана се поздравља са Христос васкрсе и то не онако себи у браду, него гласно, да нас та радост освијетли нарочито у ова туробна времена, да знамо да је радост преча од жалости и живот снажнији од смрти, а љубав снажнија од страха. Христос васкрсе“, честитао је Ђого празник над празницима.