Ходочашће: Пут боготражења и духовног узрастања (АУДИО)

Ходочашће до светих мјеста, један од хришћанских подвига на путу приближавања Богу, одувијек је представљало узвишено путовање у сусрет Господу и његовим светима. До светиња које су мјесто истинске љубави и наде у спасење и живот вјечни, вјерници из године у годину прелазе колометре. Од кад је свијета и вијека циљ је исти – у искреној молитви задобити и у срцу осјетити благодат Божију.

У част прослављања Бога људи су на света мјеста ишли још од апостолских времена. Многи хришћани на Исток су путовали у првим вијековима хришћанства. Славећи Господа, стизали су у Витлејем, мјесто рођења Исуса Христа, у Назарет гдје је проповиједао вјеру и Јерусалим, мјесто Христовог распећа и васкрсења.

Од времена Светог Саве ходочасте и Срби. Први српски архиепископ својим путовањима у Свету земљу надахнуо је многе владаре, црквене великодостојнике, монахе и побожан народ да крене његовим стопама. То траје и данас.

-Ходочашће је пут ради прослављања Бога и његових светих, ради поклоњења моштима светитеља и некој чудотворној икони. Није то пут на који се креће да би се физички ојачало, да би се на том путу забављало и слично. То је, прије свега, једно од средстава духовног уздизања и прослављања Бога и његових светих. Зато треба направити ту разлику. Свака жртва је Богу угодна. Свако ће да принесе Богу жртву према својим могућностима, али човјек хришћанин прије свега треба да испуни оно што нам је заповијеђено у Светом Писму, што нам наша Света црква налаже, а потом неки други подвиг као што је ходочашће по благослову Цркве. Зато они који иду на ходочашће треба да посте све постове, да су редовни у храмовима на богослужењима, да се труде у складу са могућностима и са Божијом помоћи да живе хришћански. Онда ходочашће дође као једна духовна надоградња. Видимо код наше омладине благословену тежњу да се угоди Богу и путем ходочашћа, али не треба да прескачемо и оно што Господ од нас тражи –подсјетио је протојереј Драгиша Симић, старјешина Храма Успенија Пресвете Богородице у Чајничу.

У савременом свијету у којем се све креће убрзано, многи бирају да успоре, и кроз молитву, стрпљивим корацима стигну на света мјеста гдје ће пронаћи оно што су дуго тражили – унутрашње помирење, исцјељење од болести и недаћа, духовну снагу, учвршћење вјере у православљу.

С јаком вјером вијековима стиже се и у Чајниче, мјесто на истоку Републике Српске које плијени пажњу због чудотворне иконе Пресвете Богородице – Чајничке краснице.

Савладавање километара, труд и одрицање вриједни су благотворне молитве пред  иконом мајке Божије. Црквено и народно предање свједочи да су овдје бројни вјерници, не само православне вјероисповијести, исцијељени од разних болести, међу њима и од оних за које се сматра да су неизљечиве.

Икону коју поштују и муслимани и римокатолици, према предању израдио је Свети апостол и јеванђелист Лука. Из Свете земље на Стари континент донијели су је светородни Немањићи. До турског поробљавања Србије била је у манастиру Светог Николе у Прибојској бањи. Османлије су запалиле манастир, а побожни народ икону је спасио и донио у Чајниче, гдје је 370 година била у Старој цркви, све до изградње новог велелепног храма.

-Од када је у Чајничу чудотворна икона Пресвете Богородице – Чајничка красница вјерници су на поклоњење мајци Божијој увијек долазили са разних страна, из близине и из далека. Подсјетимо се да је некада код наших старих постојало увјерење да се треба мало помучити када се иде светињи. Па су у та старија времена, када је мање било превозних средстава, долазили пјешке, путовали данима, ноћевали гдје се задесе код непознатих људи који су примали ходочаснике на преноћиште. Данас, ипак, више долазе аутомобилима, а опет има и ходочасника који имају жељу да доласком пјешице угоде Богу, мајци Божијој и светима. У Чајниче долазе људи са свих страна свијета, из Србије, Републике Српске, Федерације БиХ, појединачно или организовано, а љети кад су на годишњем одмору стижу са свих континената-прича Симић за Радио Фочу.

Тако  је и у дане Часног поста, најстрожег и најдужег од четири велика поста у православљу, када се вјерници у молитви тјелесно и духовно припремају за највећи хришћански празник Васкрс.

На поклоњење чудотворној икони Пресвете Богомајке на измаку Цвјетне недјеље Великог поста, из Фоче до Чајнича, једног од најпознатијих православних светилишта и како Свети Николај жички и охридски записа најважнијег у Српској православној цркви послије манастира Острог, пјешачило је и око 250 ходочасника.

Молитвеним ходом дугим 62 километра, неуобичајеном макадамском рутом преко планинског превоја Потркуша, до Храма Успенија Пресвете Богородице стигли су за 14 часова.

У радости и саборности корак по корак од фочанског Храма Светог Саве до храма посвећеног жени над женама у Чајничу стигао је и Владимир Васић из Источног Сарајева.

-Мотиви су увијек духовне природе да човјек пружи неки свој лични допринос ка самоме себи, али и ка заједници. Људима који нису имали то искуство понекад је тешко показати, односно препричати. Ходочашћа и молитвени ход су једна велика заједница, гдје се исти дух дише. Чињеница је, ми на ходочашћима више пута доживимо и нека већа искушења у смислу повреда, у смислу умора, у смислу љутње, да се не лажемо у смислу неких мањих свађица. Али све је то живот и на крају и кад дођемо, приступимо светињи ми смо једна заједница. Ходочашћа гледам као живот. Сви у животу пролазимо нека искушења, некад је теже, некад лакше, али смисао наших живота јесте сусрет са Господом и надам се да ће наш живот да буде такав да се послије свих искушења радујемо. Сваки пут се радујемо сусрету са светињом и мислим да је најважније да човјек доживи дух ходочашћа, тај дух солидарности, јер толики степен солидарности нигдје нисам осјетио у досадашњем животу као на ходочашћу-каже Васић.

Путем молитве радо иду и слободољубиви Срби из Пивског краја у Црној Гори. Вођен ријечима Исуса Христа „Гдје су двоје или троје окупљени у моје име, онда сам и ја међу њима“, пред Чајничком красницом за благодат Божију помолио се Душан Тијанић из Плужина.

-А гдје је Господ заједно са нама који се око њега сабирамо и његов благослов тражимо, ту је и Пресвета Богородица којој смо ишли на поклоњење, да јој се молимо за наше спасење, али и спасење рода нашег српског. И са ове и са оне стране Пиве, Таре и Дрине, тромеђе срца нашег васцијелог рода српског, код кога ћемо ићи ако нећемо ићи код наше заштитнице чудотворне иконе Пресвете Богородице Чајничке, којој се вијековима српски род моли и што год тражи измоли. Она благословом својим дарива наш род страдални и мученички, али и род који је рађајући се овдје на Земљи умножио Царство небеско душама праведних и невино страдалих. Ходили смо и за њих, ходили смо и за нас, али ходили смо и за оне који ће се сутра родити, јер ваља и њима овај трновити пут свијета овоземаљског раскрчити. И њима у аманет да оставимо, да се и они моле Пресветој Богородици за наше гријехе и да пале свијеће. Никад не знамо шта је Господњи промисао, шта ће бити са нама и свима који се нашим зову. Да се заједно молимо и да умножимо молитву-надахнуто говори Тијанић.

На поклоњење и молитву до највећих православних светиња с вјером да ће испунити зацртани духовни циљ пјешице одлази и Фочанка Драгана Ковач. На путу љубави, жртве и вјере Светом Василију Острошком Чудотворцу озареног лица стиже под Острог, Пресветој Богородици за здравље моли се у Чајничу, дух снажи и у средњовијековном манастиру Заграђе код Плужина у Црној Гори.

-Духовна обнова како бих се уједно удаљила од свакодневне буке и обавеза које намеће живот главни је мотив за овакав вид путовања. Ово путовање најмање се мјери километрима зато што је сваки корак молитва, свака кап зноја представља жртву, а физички напор је заправо духовно ослобађање и преображење. Просто, то је пут живота. Вратимо се испуњени, али бих рекла да је то ипак благодат, јер се пуно тога деси током ходочашћа. Зближимо се са другим сапутницима, упознамо се, размијенимо животна искуства, стекнемо добре пријатеље, пронађемо и одговоре на питања због којих идемо на ходочашће. Због тога су најљепши дани у години дани Светог Василија и када се иде у било који манастир-казује Ковачева.

Истрајан у вјери међу Фочацима је Иван Ликић, који је до сада организовао два молитвена пјешачења - у Чајниче и манастир Заграђе код Плужина.

-Током пута осјећа се велики умор, али када се стигне у светињу, тај умор се заборави. Заборави се и читав пређени пут. Једноставно стигнемо задовољни и продуховљени. Планирао сам да организујем ходочашће и под Острог, па се надам да ћу у тој намјери успјети и да ће ходочасника бити још више-рекао је Ликић.

Вјерујући народ Фоче радо се отисне на молитвени пут и у српске косовскометохијске манастире, на Свету Гору Атонску, грчку Егину, манастир Тумане, светиње на простору између планина Овчар и Каблар у Србији познате као српска Света Гора.