Сестрински маратон у дивљинама Дурмитора

Сестре Слађана Поповић и Светлана Стајић, рођене Ћосовић, истрчале су 42 километра дугу стазу на Дурмитору. На трци „Дурмитор трејл“ која је организована претходног викенда учествовало је око хиљаду спортиста, планинара и рекреативаца, међу којима је само 15 жена успјело да истрчи цијелу дионицу. Овај подвиг Слађана и Светлана оствариле су за девет сати. Награда је велика - савладан изазов и уживање у предивној природи дурмиторског масива.

Тежак терен, велики успони и непозната планина захтијевали су максималну спремност и посебну опрему.  Трчећи већи дио стазе и пјешачећи на великим успонима, уз паузе, ограничене временом предвиђеним за дионице, Слађана и Светлана успјеле су савладати 42 километра дурмиторске дивљине.

Поповићева наглашава да је то била најзахтјевнија трка у којој је учествовала.

-Стаза захтјевна и тешка, трчати 42 километра на асфалту је једно, а у шуми и планини нешто потпуно другачије. Инспирација и вјетар у леђа је пејзаж. Стартовали смо у 5.00 часова са Рибљег језера и већ након два километра нас је сачекао веома велики успон. Након тога, стаза је водила поред неколико језера и онда најтежи дио гдје смо са 1.600 метара изнад мора ишли на 2.400 у дужини од два и по километра. Тих осамсто метара висинске разлике прешли смо често се служећи и рукама и ногама јер се ради о успону од 70 до 80 степени – испричала је Поповићева гостујући у Јутарњем програму Радио Фоче.

Првобитно су планирале да заврше трку на 26. километру. Међутим, одлука да се истрчи посљедњих 16 километара донесена је накнадно јер, како кажу, биле би тужне да су изоставиле ту дионицу.

За овакав напор припрема мора бити професионална, појашњава Поповићева.

-Морате бити припремљени и физички и психички и опремом. Све вријеме је јако битно да имате добру хидрацију, адекватну замјену електролита, знојењем се губе натријум, калијум, калцијум, због чега се много учесника жалило на грчеве. Ми смо имали довољно суплемената који су потребни да се савладају овакви напори – објашњава Поповићева, која је специјалиста интерне медицине.

Сви који су завршили трку, савладали су преко 2.500 метара успона, од којих је већи дио изузетно стрм што представља проблем и при повратку.

Пуна утисака је и Светлана, Фочанка која живи у Београду. Каже да још није свјесна успјеха.

-Импресије су невјероватне. Осјећај који те прати кроз цијели пут, док трчиш и ходаш, превазилазиш своје границе, борба коју водиш са собом и размишљаш о дужини и захтјевности заиста је посебан. Али кад завршиш и превазиђеш своја очекивања награђен си осјећајем који се не описује – прича Стајићева за Радио Фочу.

Истиче посебност величанственог Дурмитора.

-Прелијеп и суров у својој љепоти. Кад изађеш на један од врхова и погледаш са једне стране површину као на Мјесецу, а с друге вегетацију која опстаје на тој висини, сва разноликост коју посједује, одушевљава. Наравно, не могу свакоме препоручити један овакав поход, али онај ко се усуди, биће одушевљен наградом за труд коју може Дурмитор да подари – рекла је Стајићева.

Сестре Слађана и Светлана истрчале су и недавни Београдски маратон у истој дужини, „Јахорина трејл“ од 30 километара, али наглашавају да је Дурмитор највећи изазов до сада.

Подсјећају да и на подручју Фоче, првенствено у Национално, парку „Сутјеска“ постоји много локација, прашума Перућица, Зеленгора и  Маглић гдје би се могле организовати сличне трке па апелују на спортска удружења и локалне структуре да осмисле стазе које би привукле велики број рекреативаца и туриста чиме би се на најбољи начин промовисале природне љепоте овог краја.