Митрополит Николај живот уткао у црквену просвјету

Блажене успомене митрополит дабробосански Николај цијелог себе дао је црквеној просвјети, живио је за своје ђаке, даноноћно о њима бринуо, духовно их оснаживао и материјално помагао и у пуном смислу те ријечи био им духовни родитељ, речено је данас у фочанској Богословији на обиљежавању десете годишњице од упокојења овог српског архијереја и великог просвјетитеља.

Архијерејску литургију и помен парастос митрополиту Николају у Цркви светих Петра Дабробосанског и Василија Острошког у кругу Богословије служили су митрополити дабробосански и захумско-херцеговачки Хризостом и Димитрије, и у име патријарха српског Порфирија, викарни епископ липљански Доситеј уз саслужење великог броја свештеника.

Након литургије, у просторијама Богословије разговарало се о животу и непролазном дјелу митрополита Николаја, за којег је истакнуто да је црквене школе оснивао у најтежим временима, под најтежим условима, када је то изгледало незамисливо и неизводљиво.

Покренути српску богословију у Манастиру Крка 1964. године, у вријеме социјалистичке Југославије, када се то нико није усуђивао да уради, и то на простору Хрватске, могло би се сврстати у рубрику „вјеровали или не“, речено је на скупу.

Ништа мање вриједно достигнуће је и оснивање Духовне академије /данашњег Православног богословског факултета/ у Фочи 1994. у вртлогу грађанског рата у БиХ, а касније и Средње богословске школе.

Митрополит Хризостом је рекао да је митрополит Николај био велики учитељ Српске православне цркве у 20. вијеку, који је оснивао богословске школе и молио се Господу да од дјеце која дођу у те школе направи добре људе и добре свештенике, што је и чинио кроз неизмјеран труд и залагање.

Он се као Николајев ученик присјетио тешких времена у Богословији у Манастиру Крка.

„Више је мислио о ученицима него о себи и често је себе излагао великим животним опасностима. Некад смо га налазили како на путу лежи потпуно немоћан, као мртав од умора, од јурења да би нешто створио у тешка времена. Ми бисмо га носили да га повратимо, да му дамо воде да преживи, а касније је та плејада монаха у Крки, колико их је било седам-осам, сви су постали архијереји, што је био плод управо владике Николаја“, рекао је митрополит Хризостом.

Указујући на огроман значај Богословије и Богословског факултета у Фочи, митрополит Хризостом је навео да у вријеме њиховог оснивања многи нису разумјели митрополита Николаја.

„Много су говорили да он фантазира, а тек данас осјећамо шта значи да имамо Богословски факултет у Фочи, који може да парира другим теолошким школама других цркава и вјерских заједница у БиХ, шта значи да имамо своју Богословију која је једна од најуспјешнијих школа у Српској цркви. Богословија и Факултет су добри репрезенти не само Цркве, него и српског народа и зато треба да се захвалимо Богу што нам је дао митрополита Николаја у то вријеме“, навео је владика Хризостом, подсјетивши да када је Николај дошао на чело митрополије није било ниједног манастира у тој епархији, те да није имао ни митрополију у Сарајеву.

Колико му је било стало до црквене просвјете и колико је бринуо о својим ђацима најбоље говори податак да је митрополит Николај из својих личних средстава многе од ученика стипендирао.

Међу њима је и данашњи декан Богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи Дарко Ђого.

„Он је и мој лични добротвор- у доба када је моја породица, мајка, брат и ја, била у најгорем материјалном статусу, а мајка је била и болесна, он нас је пригрлио, познајући нас не само као дјецу покојног оца, него и као људе који непрекидно долазе у паљанску цркву, помагао нас је и стипендирао, са сваке стране био отац, не само у неком метафоричком смислу, него и у оном најприснијем. Касније, када сам дошао на факултет његовим благословом и остао у Фочи такође с његовим благословом, он је наставио да брине о нама“, прича Ђого.

Декан Богословског факултета истиче да је митрополит Николај велики човјек о којем историја са дистанцом од десет година говори само најљепше ријечи.

„Са дистанцом од десет година, човјек је у правом неком свјетлу, нема више никакве услуге које може да нам учини, остаје само оно величанствено, а он је био прегалац, није прихватао одговоре „не може“, и „нећу“. Истраживао сам у архиву нашег факултета стварање Духовне академије и заиста није било лако у ратно вријеме, ратна економија, војне и цивилне власти имају велике изазове, и у оквиру свега тога покушавате не само да неки нормалан живот орагнизујете, него и да остварите Богословски факултет, гдје се види његово прегалаштво. Имао је помоћ патријарха Павла, који га је много волио, а и митрополит њега, имао је помоћ својих ђака- митрополита Амфилохија и владике Атанасија, којима је предавао у Богословији у Раковици и плодове њиховог заједничког труда видимо и данас“, рекао је Ђого.

Ректор фочанске Богословије Љубомир Пријовић подсјетио је да је ова средња школа настала након што се Богословија Света три јерарха из манастира Крка, након избјеглиштва у Фочи, 1996. године вратила у Далмацију.

„Можемо са сигурношћу рећи да је визија митрополита Николаја, његов цјелокупан рад успјешан, а што се данас види да су професори на Богословији и Богословском факултету у Фочи управо ученици и студенти ове двије школе“, рекао је Пријовић.

Иза митрополита Николаја можда није остало много писаних дјела, али је баш попут Светог Саве, иза којег такође није остало много књига, ушао у срца људи и оставио огроман траг у српској просвјети. Био је скроман човјек и монах, који је своју Цркву и свој народ волио свим бићем својим. Често на први поглед љутит и строг, али иза се крило меко срце великог и дивног архијереја и човјека, поручено је са скупа.