Поновно рађање људскости једини излаз из постратне трауме

Грађански рат у БиХ оставио је психичке трауме за цијело друштво, које се преносе са генерације на генерацију, и испољавају се не само кроз психичке, већ и тјелесне болести, а једини лијек је враћање људскости, разумијевања и саосјећања према страдалима на свим ратним странама. Поручено је ово у Фочи са промоције књиге „Психијатрија у вртологу рата- писања и промишљања ратног психијатра“ примаријуса Миломира Ђерића.

Сваки рат је патологија, посебно грађански, када се мијења однос човјека према добру и злу, искривљује систем вриједности и срозавају морални стандарди, а доминирају мржња, насиље и жеља за осветом, речено је на промоцији, која је данас одржана на Медицинском факултету.

У књизи су посебно обрађене најосјетљивије групе у рату, а то су дјеца, избјеглице, борци.

Критеријуми дјетета за добро и зло бивају искривљени, што доводи до тога да дијете прихвата насиље као дозвољено, цитирао је дијелове књиге рецензент, београдски психијатар Часлав Хаџи Николић, и истакао да аутор прелази границу психијатрије и улази у антропологију, у трансгенерацијски домен, јер дјеца која су измијенила однос према злу и добру преносе тај модел на сљедећу генерацију.

Хаџи Николић наводи да је Ђерић рат у БиХ дефинисао као грађански рат вјерског и етничког типа, дугог трајања, у војном контексту ниског нивоа борбених дејстава, али високог нивоа исрцпљености уз употребу артиљерије и снајпера као доминантног оружја.

„То није био рат против безименог непријатеља- непријатељ у овом рату је неко ко је наш знанац, често неко ко у нашем индивидуалном психолошком свијету има специфично значење.  Исцрпљујући, дуготрајан рат у коме се појединац-борац налази у констатној психотрауматској ситуацији, за разлику од рата у Вијетнаму, гдје је постратрауматски ратни синдром посљедица индивдуалног катастрофичног доживљаја, овдје се ради о хроничном психотрауматском току", каже Хаџи Николић.

Није у питању, истиче он, појединачан, него хронични догађај, који доводи до кумулирања трауме и то је нова дијагноза која је тек скоро ушла у шифарнике- комплексни посттрауматски стресни поремећај, не онај класичан какав је био у Вијетнаму или Авганистану, јер има аспекте не само на појединца, него на цијело друштво.

Управо је ова књига, додаје Хаџи Николић, веома значајна, не само у регионалном, него у ширем свјетском контексту, јер посматра посттрауматски стресни поремећај на потпуно нов начин, који обухвата не појединца, него друштво.

„Ми живимо у постструматском стресном поремећају, јер је та психотраума остала у људима, она се само не види јер друштво жели да она не буде видљива, она постоји ту, заробљена је у телу. У садашње време у коме доминирају снага, контрола и успех, а емпатија се сматра слабошћу, та психотраума остаје невидљива, али доктор Ђерић сматра да је поновно рађање људскости једини излаз из те заробљене колективне психотрауме“, истакао је Хаџиниколић.

Професор клиничке психологије у пензији Спасенија Ћеранић вјерује да поновно рађање људскости, које би укључивало емпатију према страдалима, не само на својој, него и на другој страни у рату, није утопија. Она објашњава да је емаптија особина која се гради са развојем личности, још од дјетињства у оквиру односа са родитељима, када се развија осјетљивост за другог, а да у рату она обично страда.

„Ако друштво има вођу који тежи интеграцији- јер често то како ће група функционисати зависи од вође, онда се ти емпатијски капацитети могу активирати, чак се могу доградити. Чак кроз властито страдање можемо постати сензибилнији за страдање другог. Емпатија у принципу у рату страда, али увијек имамо и ту другу могућност да је кроз властито страдање некако изоштримо“, поручује Ћеранићева.

Она наводи да психологија често цитира Ериха Фрома да је рат који се води између непријатеља који се најбоље познају најкрававији и најагресивнији, а што се може објаснити општом регресијом на колективном нивоу у условима ратне патологије, када долази  до регресије на примитивнији ниво функционисање, између осталог и примитивнији ниво функционисања механизма одбране.

„У том контексту користи се расцјеп као механизам одбране при чему- овдје говоримо о колективитету, оно што је у нама самима лоше или пријети да нам допре до свијести као лоше, пројектујемо, убацујемо у оног другог и оног другог нападамо, убијамо и због тога ти ратови имају тај интензитет. Појединци су често немилосрднији и агресивнији у тим ратовима ако и сами у себи имају већи квантум тог за своју личност неприхватљивог, нечега што одступа од идеализоване верзије коју бисмо хтјели да сачувамо за себе, у овом случају за своју нацију- ми смо идеални, а они други су екстремно лоши. То је заправо оно што се дешава на том регресивном нивоу колективитета у сукобима који носе карактеристике грађанских ратова, гдје се сукобљене стране познају, гдје су прије рата понирали једни у друге и били чврсто везани“, појаснила је Ћеранићева обиљежја грађанског рата.

Аутор књиге, психијатар Миломир Ђерић поручује да људскост и емпатија могу и морају побиједити.

„То је наше искуство и то је оно што нас држи кроз све вијекове“, истиче Ђерић.

У рату смо, каже аутор, често изненађени понашањем чак и нама блиских људи, за које смо сматрали да имају стабилну личност, јер на психичке особине веома много утичу фактори рата.

Он наводи да је већ на почетку рата схватио да искуства из претходних ратова нису била много од користи, те да сваки рат има своје специфичности, своју психопатологију. Након дугогодишњег праћења ратне псхипатологије, од предратног до полератног периода, дошло се до закључка да се психијатрија мора поптуно реформисати, што је била његова задаћа као националног експерта за ментално здравље, па је направљен систем заштите путем сервиса у заједници, односно центара за ментално здравље.

Ђерић истиче да је код Срба непопуларно жалити се и показати слабост, због чега долази до кумулација траума кроз генерације, али да породица још функционише у пуном и проширеном опсегу и да је та природна потпорна мрежа, не само очева, мајки, браће, сестара, него и стричева, кумова и других сродника, веома корисна у савладавању посттрауматских посљедица рата.

„У сљедећем раздобљу посттрауматске посљедице ће се испољавати као тјелесне болести- висок притисак, срчани и мождари удар, чир, колитис, укључујући малигноме, јер стрес веома негативно утиче на блокирање имуног одговора организма и настајање малигног процеса“, упозорава Ђерић.

Он је навео да  и на оне душевне болести које су се традиционално сматрале генетски узоркованим у знатној мјери утиче социјални фактор.

Миломир Ђерић је у рату основао и руководио Одјељењем за неуропсихијатрију у Болници Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу.

Књига „Психијатрија у вртологу рата“ писана је стручним језиком који одговара психијатрима, психолозима, социолозима, али је важна и може бити од велике користи и широј читалачкој публици, поручено је са промоције у Фочи.