Прича о ратној болници спаса у Сокоцу

Потресна свједочења о раду ратне болнице у Сокоцу, недостатак основних медицинских средстава, трауматична рањавања и спасавања војника и други проблеми у раду те установе описани су у књизи „Приче из болнице Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу“, која је представљена у Средњошколском центру у Фочи. Аутори су доктори Бориша и Миро Стојановић.

„Болница поноса, надања и спаса“ поднаслов је ове драгоцјене збирке приповијести и свједочења о тешкоћама са којима се сусретало особље те установе у Сокоцу у ратним околностима.

Академик Марко Вуковић присјећа се да су српски љекари кроз колону војника УНПРОФОР-а изашли из Сарајева без ичега остављајући комплетне болничке капацитете. У првом маху најважнији су, како каже, били санитетски комплети ЈНА.

„Без тога ми не би имали чиме радити. Ти комплети су били јако добри. Све је протицало у тешким условима. Останете са шеснаест дежурних, ујутро четворице нема и не знате ни гдје су. Све се то дешавало и у Касиндолу. Морало се попуњавати особљем које нема искуство али се морало радити и радило се. Веома велику услугу нашим рањеницима учинили су медицинари, љекари домова здравља и сестре који су ишли на терен, о њима нисмо ништа написали и то је гријех и пропуст који се морају исправити. Они су подметали главу гдје многи не би ни ногу“, сјећа се Вуковић.   

Говорећи о условима и борби за сваки живот, академик Мирко Шошић наглашава да су искуства љекара тог времена непроцјењива те да је вријеме да се схвати ко су Србима пријатељи, а ко није.

„Из ових записа, књига, мемоара може научити много о историји и животу. Може се открити много тога са ким смо живјели и какве смо илузије имали о томе. Међутим, та историја се понавља и морамо то једном прекинути. Ми смо увијек били на оштећеној страни. Овакво свједочење треба једном дати коначну оцјену о томе. Можемо причати шта хоћемо, али те разлике које смо осјећали у току рата нису од јуче. То су разлике које вучемо кроз вијекове. Вријеме је да схватимо да је доста било жртава“, опомиње Шошић.   

Аутор, Бориша Стојановић, хирург, своју професионалну каријеру започео је седамдесетих година у Фочи. Почетком ратних збивања избјегли љекари српске националности основали су ратне болнице у Сокоцу и Палама гдје су и становали са породицама јер им је у Сарајеву остала комплетна имовина.

„Кренули смо са нуле и у ходу рјешавали сва питања, почевши од хране, лијекова, санитетског материјала и кадровске попуне. Није било лако. Радили смо у изузетно тешким условима али смо знали да ћемо успјети јер смо имали стручан, одговоран и квалификован медицински кадар, од љекара опште праксе, специјалиста и академика, до универзитетских професора“, рекао је Стојановић за Радио Фочу.  

Наглашава вишеструки значај болница основаних у рату.

„Да није било ратних болница на том терену, десетине хиљада младих, здравих бораца данас не би било међу нама. Тада смо имали само три болнице на истоку, од Требиња преко Фоче до Зворника. И док би рањеник са Романије или Олова дошао до тих болница, искрварио би и умро. Наравно да је примарни задатак био здравствено збрињавање рањеника али ми смо имали и другу функцију. Санитетско-здравствено особље задржавало је становништво на том подручју. Да није било нас који смо им пружали медицинску помоћ, сви би отишли и без борбе би предали тај дио нашим непријатељима“, рекао је аутор.

На промоцији је прочитано и писмо Винка Пандуревића, генерал-потпуковника у пензији.

О књизи је говорио и Владан Бартула, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Представљање књиге уз пригодан умјетнички програм организовао је Средњошколски центар Фоча.